Tajkuni i seoska sirotinja

Danas ovo dvoje sedamdesetogodišnjaka i dalje obrađuju zemlju, ali teško da bi se iko mogao školovati od njihove zarade – sa traktorom starim blizu 30 godina, malo preostalih mašina i skupim gorivom, đubrivom i semenom njihove njive donose prinose od kojih mogu platiti samo porez i tekuće troškove, a ako je godina slabija, onda je zarada dovoljna samo za novu setvu. Kućni budžet dopunjuju od nešto stoke i živine, i od penzije koju dobija Jovan u iznosu od oko šest i po hiljada dinara. Kažu da ne oskudevaju u hrani, ali se meso i kolači jedu samo nedeljom.

U selima širom Vojvodine ima mnogo onih koji nemaju penziju a ni deset hektara. Prosečan posed u Srbiji iznosi oko tri hektara, a njih uglavnom obrađuju ljudi koji bi po godinama već odavno morali biti u penziji. U tim takozvanim staračkim domaćinstvima opstaje se zahvaljujući pomoći komšija ili rođaka, koji ponekad izoru zemlju, poprave krov, ili naseku drva. Neki od njih ni danas, u XXI veku nemaju struju, nemaju tekuću vodu, a ni kanalizaciju.

Prema podacima Svetske banke, u našim selima živi oko milion ljudi ispod granice siromaštva, što znači da zarađuju manje od dva dolara dnevno. Podaci Vlade Srbije govore da je takvih „samo“ 750 hiljada, odnosno toliko njih ima prihod manji od 6,5 hiljada dinara mesečno. Međutim, na popisu centara za socijalni rad među licima koja primaju socijalnu pomoć gotovo da nema zemljoradnika. Odgovor na to zašto njima ne treba davati pomoć dobili su subotički novinari kada je jedna švajcarska humanitarna organizacija, uputila pomoć penzionerima u Srbiji. Zemljoradnici takođe nisu bili na tom spisku, a na pitanje da li to znači da na selu nema siromašnih i starih, vladin činovnik je odgovorio da oni „imaju zemlju“. Pretpostavlja se da je imao na umu i ona tri hektara.

Hektar za jedan mesec

– Imati jedan ili dva, ili čak i tri hektara danas znači zaista živeti u siromaštvu. Sa prihodima od tako malo zemlje veoma se teško živi. Jedan hektar zemljišta daje tri do pet tona kukuruza ili pšenice, i ako se to pomnoži sa osam do 10 dinara, što je uobičajena cena tih kultura, jasno je da je to novac samo za mesec dana. Ako se uz to odbiju troškovi proizvodnje, od toga nema novca ni za mesec dana preživljavanja. Nekada su ljudi sa takvim posedima mogli zaraditi kod drugih zemljoradnika, ali danas je ta mogućnost nestala – nešto zbog mehanizovane obrade zemlje a delom i zbog činjenice da i oni koji imaju više zemlje nisu u stanju da plate nadničare… Mnogo je takvih koji jedva preživljavaju, ali oni nikada nisu bili obuhvaćeni bilo kakvom socijalnom pomoći i prosto niti se obraćaju niti veruju da bi im država pomogla, kaže Miroslav Ivković, predsednik Udruženja poljoprivrednika Subotice.

Na tako malom posedu, i sa ekstenzivnim načinom proizvodnje ona je veoma skupa, tako da je prosto predrasuda ili neznanje reći da je ljudima na selu lako, jer oni makar imaju hranu. Osim toga, i oni moraju da plate struju, poreze, kupovati odeću, obuću, i još školovati decu. Većina te dece je kompjutere videla samo na televiziji, ako je imaju, kaže Ivković.

A upravo takva eskstenzivna proizvodnja i omogućava da još uvek posao u poljoprivredi ima više od dva miliona ljudi. U razvijenim zemljama poljoprivredom se bavi tek negde oko pet odsto stanovništva, koji sa visoko tehnološkom obradom zemlje i mnogo većim posedima obezbeđuju hranu i za izvoz. Ukrupnjavanje poseda koje se i kod nas odvija već nekoliko godina omogućava takođe jeftiniju i efikasniju proizvodnju, i taj nezaustavljiv proces polako uništava sitne zemljoposednike. Ekonomisti kažu da je to prosto razvojna nužnost, ali država (koja je uzred, dozvolila tajkunsku privatizaciju zemlje), nikakav odgovor nema na ono što će se neminovno desiti – da će sve više ljudi na selu postajati „tehnološki višak“. Posledice toga se već osećaju, jer godišnje prosto nestane nekoliko sela. Njihovi žitelji odlaze u gradove u potrazi za novom egzistencijom.

Višak radne snage

– Siromašenje sela je ubrzano u tranziciji, i taj proces se nalazi uglavnom van društvene pažnje. Istovremeno se beleži i pad učešća poljoprivredne proizvodnje u društvenom proizvodu – jedino se u Vojvodini ona još održava oko 22 odsto. Ali, taj pad nije praćen porastom produktivnosti u drugim segmentima privrede, već je više rezultat jedne velike dekonjunkture u poljoprivrednoj proizvodnji. Sa tehnološki zastarelim načinom rada, i na malim posedima takva poljoprivreda je nisko produktivna i skupa. Uz to, daleko od evropskih fondova, ona je potpuno nekonkurentna. Zato treba reći da ukoliko Srbija i dalje bude odlagala ulazak u Evropsku uniju, to može rezultirati pravom katastrofom na selu, kaže Dimitrije Boarov, ekonomski analitičar.

On napominje da je deo problema u tome što država okleva sa reformama, odlaže rešavanje problema restitucije, odnosno vraćanja oduzete zemlje prema kojem ima nedefinisan odnos, a nejasan je i njen stav prema društvenom i državnom vlasništvu zemlje. Takođe, potpuno je nejasno kako se odvija privatizacija nekadašnjih poljoprivrednih kombinata.

Taj proces tranzicije je istorijska neminovnost i selo će se tek suočiti sa posledicama modernizacije i drugačije organizacije poljoprivredne proizvodnje.

– I takvo ostarelo i zaostalo, selo je još uvek neki egzistencijalni izlaz za mnogobrojno seosko stanovništvo. Ali, ove neumitne promene dovešće do velikog viška radne snage, i pored činjenice da se godinama unazad odvijao masovni odlazak sa sela u grad. To će svakako biti novi problem za državu, ta nova masa nezaposlenih, i ona mora razmišljati kako da obezbedi radna mesta i za tu populaciju koja će biti prinuđena da traži nove načine preživljavanja. No, to će imati smisla samo ako će oni koji ostanu na zemlji doći do većih poseda, ako investicije krenu i poljoprivreda se podigne na jedan viši tehnološki nivo, kaže Boarov.

Sve mere u korist velikih

Miodrag Vrsajković, agronom iz Sremske Mitrovice, ukazuje na sve izraženiju polarizaciju na bogate i siromašne seljake.

– Država ima dvostruki odnos prema poljoprivredi, i tu je napravljena polarizacija. Veoma veliki broj seljaka ima malo zemlje, a tu je proizvodnja ekonomski teško isplativa. Država stimuliše one velike, i njima obezbeđuje beneficije, dok za srednje i male seljake uglavnom nema razumevanja. I sve polemike o subvencijama i pomoći poljoprivredi uglavnom se odnose upravo na te velike zemljoposednike. Nijedan zakon nije donet a da nije bio u njihovu korist, a često na štetu onih mali posednika. Oni se prosto ništa ne pitaju, i oni nemaju kome da se obrate. Jedino, i to pred izbore, pažnju na njih obrate stranke, koje često kasnije manipulišu njima i njihovim glasovima, kaže Vrsajković.