Tajne operacije srpske vojne bezbednosti

Svet velikih tajnih operacija koje su vođene da bi se presekla obaveštajna delatnost stranih službi u vojsci, kao i da bi se suprotstavilo terorističkim pretnjama, naročito albanskih separatista, sabran je u ovoj knjizi. Slobodno može da se kaže da je u pozadini velikih istorijskih događaja često sudbina njihovih, uglavnom nepoznatih učesnika i svedoka. U knjizi je, između ostalog, opisan pokušaj nemačke obaveštajne službe da se domogne tajnih podataka o našem lovačkom avionu IK-3, ali i neobičan život i sudbina jednog kraljevog oficira.

Svetko Kovač, direktor Vojnobezbednosne agencije (VBA), kaže za Danas da se vojna služba bezbednosti razvijala paralelno sa razvojem države i njenih institucija.

– Srbija, kao moderna evropska država, donela je 1839. godine Vojni zakon, kojim su detaljno uređena dela kojima se ugrožava bezbednost vojske, kao što su dela špijunaže, dela „protiv ustava i zakonskog poretka“, „protiv slobode narodne“. Od tada se bezbednosni poslovi normativno uređuju, a tek u Kraljevini Jugoslaviji uspostavljeni su organizovani oblici vojne službe bezbednosti. Ne bi se moglo reći da je služba bezbednosti neke zemlje bila neprikosnoveni uzor našoj službi. Međutim, činjenica je da su u određenim periodima znatan uticaj službe imale bezbednosti Francuske, Velike Britanije, Rusije i SAD – ističe Kovač.

Prema njegovim rečima, razvoj vojne službe bezbednosti u Srbiji pratili su kroz osam istorijskih perioda – Kneževine i Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije, Odeljenja zaštite naroda – OZNA, Kontraobaveštajne službe – KOS-a, Organa bezbednosti JNA, Organa bezbednosti VJ, Vojne službe bezbednosti i Vojnobezbednosne agencije.

– Važno je istaći da je rukopis napisan na osnovu građe nastale u radu same Službe, od dokumenata koji su sačuvani u Arhivu VBA, a jedan deo je pre nekoliko godina predat Vojnom arhivu i dostupan je istraživačima. Mnogi od dokumenata na osnovu kojih je nastala ova interesantna monografija do sada su bili nepoznati javnosti – objašnjava Kovač.

Autori ističu da je prikupljanje dokumentacije za knjigu trajalo tri godine, a da je pisanje knjige odnelo još dve godine.

Irena Popović Grigorov, koautorka monografije, za Danas objašnjava da je u knjizi obuhvaćen period duži od dva veka i da je ideja bila da se prikaže da je Služba od svog osnivanja imala zakonsko utemeljenje, budući da je ta tema i danas aktuelna i kontroverzna i da prikažemo javnosti na osnovu kojih dokumenata je služba radila.

– Za nas kao istraživače je bilo značajno da otvorimo neke operacije koje su vođene po različitim, često dramatičnim periodima naše istorije i službe. Nama kao autorima je bilo najvažnije da otvorimo dosijea. Reč je o dosijeima, odnosno o podacima koji su dati sudovima. To su slučajevi koji su procesuirani i mi smo kroz te slučajeve želeli da prikažemo probleme s kojima se služba suočavala, naročito od 1944. godine kada je osnovana OZNA, pa preko KOS-a. Reč je o presecanju nekih obaveštajnih, odnosno špijunskih aktivnosti – ističe Popović Grigorov.

Prema njenim rečima, najstariji sačuvani dosije je iz vremena Drugog svetskog rata i odnosi se na istražni materijal Gestapoa.

– To je slučaj koji je duže praćen, i u vreme Ozne i u vreme KOS-a. U vreme Ozne uopšte nisu vođeni dosijei, pa se od 1948. ponovo uvode. Iz početka srpske državnosti ne postoje dokumenti. Sve iz tog vremena je uglavnom uništavano, a ne postoji ni krivični zakonik Karađorđev, koji je uništen u ustaničkim vremenima, pogotovo što u to vreme nije bio ustanovljen organ koji bi se time bavio. Prvi pravi organ vojne službe bezbednosti je nastao 1944. i to je OZNA, koja je bila i vojna i civilna, samo je imala vojnu formaciju – kaže Popović Grigorov.

U knjizi je obrađeno nekoliko slučajeva rađenih na osnovu sudskih predmeta, odnosno presuđenih i sudski okončanih slučajeva. Svakako je jedan od najzanimljivijih slučaj mladog oficira Kraljevine Jugoslavije koji je nakon što je završio Vojnu akademiju 1935. četiri godine kasnije upućen u Ljubljanu, gde je upoznao Dražu Mihailovića, koji je tada bio šef Štaba. Posle aprilskog sloma 1941. vraća se sa italijanske granice sa grupom vojnika i pristupa Mihailovićevim četnicima, a ubrzo postaje i komandant jednog odreda. Imao je dobru komunikaciju sa agentima engleske i sovjetske obaveštajne službe, pa je krajem maja 1942. sa engleskim obaveštajcem trebalo da preda poštu i lično referiše Mihailoviću, ali ga je jedan od komandanata Nedićevih četničkih jedinica uhapsio i početkom juna predao Nemcima. Saslušavan je u zatvoru Vermahta u Beogradu mesec dana, a već narednog meseca je prebačen u Nemačku sa Englezom, gde su ga optužili za špijunažu. Prebačen je u logor, gde mu je suđeno zbog optužbi da je propagirao Narodnooslobodilački pokret, a posle pada Trećeg rajha 1945. vratio se u Srbiju. Primljen je Jugoslovensku armiju kao nastavnik u Artiljerijskoj školi u Beogradu i Zagrebu i napredovao je do čina potpukovnika. Pet godina kasnije KOS je pokrenuo istragu protiv njega zbog velikog broja „indikativnih podataka“, pa je razgovarano sa ljudima koji su bili sa njim u četničkim jedinicama, u logoru u Nemačkoj. Istraga je okončana 1955, a on je osuđen na kaznu „zaustavljanja u napredovanju od tri godine“, jer je prikrivao učešće u četnicima Draže Mihailovića i saradnju sa engleskom obaveštajnom službom. Penzionisan je 1964. u Ljubljani.

Na pitanje Danasa s kojim službama su srpske vojne službe bezbednosti tokom svoje istorije imali najbolje odnose i da li je bilo zajedničkih operacija, Kovač kaže da su najbolji odnosi bili sa službama prijateljskih zemalja i zemalja sa kojima smo imali zajedničke interese.

– Sa nekima je saradnja bila do nivoa izvođenja zajedničkih operacija. O nekim od tih operacije pisali smo u monografiji – naglašava Kovač i dodaje da je zavisno od odnosa Srbije i Jugoslavije sa nekim zemljama, bivao i pojačan rad njihovih službi, „a istovremeno je i pojačavan rad naših kontraobaveštajaca“.

Slučaj Tolstoj

Zanimljiv je slučaj Tolstoj, koji je bio otkriven 1968. godine. Reč je o nezadovoljnom vojniku koji je dok je bio u JNA na redovnom služenju vojnog roka, odlučio da obaveštajnoj službi jedne strane zemlje ponudi saradnju. Napisao je pismo ambasadi te zemlje u Beogradu i potpisao se kao „Usamljeni osvetnik“. Ponudio im je da za novac ustupi tajne vojne podatke o starešinama, jedinicama, tehničkim karakteristikama naoružanja JNA… Ako su zainteresovani, predložio je da mu odgovore putem šifrovane poruke u vidu oglasa u novinama – „Kupujem sva dela od Tolstoja“. Ambasada je u listu Politika u malim oglasima objavila šifrovani oglas, a vojna bezbednost JNA je uhapsila tog vojnika.

Čovek i mašina

Direktor VBA Svetko Kovač posebno naglašava da VBA „kao savremena služba bezbednosti posebnu pažnju posvećuje zaštiti informacionih sistema i računarskih mreža sistema odbrane“. Na pitanje Danasa da li je nakon što su najveće svetske obaveštajne službe na svetu – američka i ruska, oglasile da se vraćaju standardnim metodama rada, „čovek ipak odneo pobedu nad mašinom“, Kovač kaže da je „čovek bio i ostao nezamenjiv izvor podataka“.

– Rad i kombinovanje sa izvorima je najveći izazov za obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Ništa manji izazov nije ni kombinovanje čoveka i tehnike. Uostalom, čovek upravlja tehnikom. Zbog toga se može reći da su kadrovi u svim vremenima najveći resurs svake službe – naglašava Kovač.