Tajne svemira u podzemlju Ženeve

– E, ajde mi objasni, prvi put čujem… zezaju se dva mlada Engleza, koji su sa grupom kolega, studenata završnih godina sa više fakulteta došli u posetu CERN-u.

Bili smo u glavnoj sali velikog self-servis restorana, dok su iz svojih odeljenja CERN-a pristizali naučnici i glagoljali na svojim jezicima stapajući se u jedan veliki naučni Vavilon, lako prelazeći sa jezika na jezik. Kako se to događa u Švajcarskoj, u kojoj su u službenoj upotrebi francuski, nemački, italijanski i retoromanski, sve je delovalo sasvim normalno. Engleski Džinicam, francuski Ženev, italijanski Đenovra ili nemački Genf. S tom razlikom što se u CERN-u mogu čuti 53 različita jezika tokom istog radnog dana. Stalno osoblje broji oko 2.500 članova, a sa stalno angažovanim to je oko 4.000 ljudi. Računa se da je zapravo angažovano čak 11.000 naučnika sa svih kontinenata.

Dok čekam u redu sa ostalima u CERN-u, birajući nešto iz dnevnog menija, čitam dajdžest informaciju u kojoj stoji da projekat ima dvadeset stalnih članica. Tu su i dve zemlje sa statusom pridruženih članova, Izrael i Srbija. Iza toga je lista država ili međunarodnih organizacija koje aktivno i svakodnevno učestvuju u različitim istraživanjima, a tu su: Evropska komisija, Indija, Japan, Rusija, Turska, UNESCO i SAD.

Čitava ta međunarodna snaga podignuta je sa jednim zadatkom, da odgovori na pitanje o postanku sveta, kako ga nagoveštava teorija Velikog praska, koji se dogodio pre 13.7 milijardi godina, a u vezi sa njim je Peter Higs napravio teoriju, za koju je 2013. godine dobio Nobelovu nagradu, o postojanju čestice koja je onda nazvana po njemu (Higsov bozon).

Ta čestica, to „nešto“, po toj teoriji dalo je materijale svemu poznatom u svetu u kome živimo. Zato ga i nazivaju „božja čestica“, što jasno govori koliko je postavljeni problem važan. Zapravo, on nudi odgovore i na pitanje postanka sveta.

Naši ljudi u CERN-u, Dragoslav Lazić Laza, Predrag Milenović Peđa i Nebojša Smiljković Boki dočekali su nas srdačno i veselo.

– Rekli smo im naše nadimke, po kojima nas sada zovu, da bismo im olakšali, jer su stalno „lomili“ jezik kada treba reći Nebojša – objašnjava Boki.

Ulaz u njihov radni prostor počinje sa kontrolnom sobom. Dok prolazim vidim kako me je „uhvatila svevideća“ kamera. Okolo ponovo neki od svetskih jezika, ljubazni ljudi, svi na hvala, izvolte, užurbani i zamišljeni da obave svoj posao.

Kontrolišu dokazivanje teorija, zbog čega je izgrađen Veliki hadronski sudarač u CERN-u, gigantski podzemni akcelerator čestica (koje se sudaraju pri brzinama bliskim brzini svetlosti, približno 300.000 kilometara u sekundi) čiji rad košta dvesta hiljada evra na sat, a koji stvara laboratorijske uslove za Veliki prasak kako bi čestice poput Higsovog bozona bile proučavane.

– Ko je popio ovoliki šampanjac? – pitam kada sam video dobru kolekciju penušavog vina koja je poređana kao trofeji.

– To su uspomene na velike trenutke kada smo u sudarima protona registrovali nove čestice, ali više tome videćete dole, kada se spustimo pod zemlju 106 metara. Taman smo bili pred liftom gde je posebna procedura, gde mora da se registruje i obeleži svaki posetilac, uključujući njegovu dužicu za oko, kada jedan kolega užurban stiže do Laze i šapnu mu nešto, a ovaj promeni izraz lica:

– Izvinite, imamo situaciju, dogodio se akcident, još ne znamo kakav, ali trebaće nam barem sat-dva sata da utvrdimo o čemu se radi. Predlažem da napravimo pauzu. Ne znam šta da vam kažem – izvinjava se i dodaje da su se dosad dogodila dva „akcidenta“, jednom je šaku povredio ruski kolega, a drugi put se jedan Francuz okliznuo sa motorom i ugruvao se… Nadam se da nije veći problem. Ne izbegavamo vas, nego vas molim da razumete…

Odlazimo na predlog mlade Poljakinje Žane Ivanjske, koja se brine za odnose sa javnošću, u prebogati muzej CERN-a. A tamo upravo traje predavanje na italijanskom jeziku za jednu grupu o istorijatu projekta od 1954.

U koridorima kompjuteri i monitori na kojim je svaki od najzamršenijih problema fizike predstavljen i objašnjen kroz neki film ili crtać… Zabavna nauka.

Utom Laza javlja da se može pogledati CMS detektor, da se na sreću nije dogodilo ništa opasno, zaglavila su se vrata na liftu. Nazad, opet kroz isti postupak dole, u podzemlje Ženeve.

Sa visoke komandne konstrukcije vidi se ogroman točak, detektor CMS-a.

– To je verovatno najveći magnet na svetu, dobijen je od specijalnih legura, a izuzetan se pokazao mesing sa ruskih mornaričkih, naravno deaktiviranih brodskih bombi zaostalih iz Drugog svetskog rata… Tu registrujemo sve sudare protona pod posebnim uslovima, samo da vam kažem da nam se na 15 miliona udara protona ukazuje prilika da registrujemo jedan Higsov bozon.

Silazimo do ogromnih cevi akceleratora. Zatičemo ljude sa nekom dodatnom opremom koja im je na boku.

– Vidite, ovi ljudu nose prvu pomoć, helijum, ovde smo već u rizičnoj zoni da nam se ne bi dogodilo nešto neželjeno, da ostanemo bez kiseonika. Senzori su veoma osetljivi. Jednom prilikom je električar sišao ovde da pusti svoj deo pogona u rad i umesto svetla dobili smo zavijanje sirena. Okreni – obrni, nikako da utvrdimo kvar. Kad šta: neko se seti i proverismo električara. Čovek je popio dve čaše vina posle ručka i senzori su to registrovali kao opasnost. Isto reaguju na duvanski dim…

– Znači, ovde ste svi nepušači i antialkoholičari.

– Da. Jedan škotski naučnik hteo je da učini posebnu čast i doneo je dole balon viskija starog dvadesetak godina. Kada je to otvoreno, alarmi su poludeli. Specijalna ekipa je morala da dođe i „neutrališe“ opasnost.

– Vidim da ste skroz ogoleli akceleratore u ovom delu. Još se radi na rekonstrukciji.

– Kroz ove dve cevi šibaju snopovi protona i to ne odjednom nego jedan za drugim, u suprotnim pravcima, a kada brzina dosegne vrednosti blizu brzine svetlosti i kada se snopovi koncentrišu, usmere se i izazove sudar.

– Temperatura je izuzetno niska…

– Tu je po teoriji minus 271 stepen Celzijusa, ali stvarno je to sada minus 269, u uslovima vakuuma. Temperature koje se razvijaju pri sudarima su strahovite. Gotovo da se ne daju izmeriti. Zato se za ovo mesto kaže da je najhladnije, najpraznije i najvrelije na kugli zemaljskoj – objašnjava Peđa.

Narednog dana bila je isplanirana nova poseta. Na pomenutom 27. kilometru, drugom prstenu koji je na nekih sto metara ispod zemlje nalazi se sedam akceleratora i to Alice, Atras, CMS, Totem, LHCb, LHCf i Mo EDAL. U LHCb, koji se bavi „beauty“ kvarkom, jedna od specijalnosti je lov na antimaterije. Jedan Beograđanin koji je završio Oksford, na kojem je i doktorirao, Vladimir Gligorov, pokazuje mi na koji način to radi.

– Još sam tu, znači – nismo pronašli antimateriju. Bez šale, „uhvatiti“ antimateriju je jako teško jer se poništava u susretu sa česticama materije i zapravo se može uočiti samo na momenat, uostalom kako je Dirak i predvideo polovinom prošlog veka.

Veliki ubrzivači protona, golema postrojenja, sve je podređeno traganju. Slično, samo veće je i na detektoru Atlas.

Tu radi troje mladih ljudi iz naših krajeva. Bračni par Nenad Vraneš i Milica Vraneš Milosavljević i Nikolina Ilić, koja ja preko rodnog Sarajeva i Beograda došla do Toronta, Kanade, gde se specijalizovala za ovu oblast. Njihov detektor je najveći i sadrži značajne delove izgrađene u Srbiji.

Poseta CERN-u ne bi bila kompletna bez posete mestu gde je nastao internet. Sada ga vodi zaneseni kompjuterski stručnjak iz Nemačke, Stefan Lueders. Uvodi nas među moćne mašine gde se oseća strujanje snažne energije.

– Moramo biti oprezni jer je sistem toliko jak da bi mogao ugroziti napajanje Ženeve strujom. Ovde je nastao internet 1991. godine i upravo je u CERN-u odlučeno da to bude besplatno za čitav svet. A počelo je kao potreba naučnika da budu u stalnoj vezi, kako bi mogli razmenjivati informacije. Smatram da neke vojske i NASA imaju jači kompjuterski sistem, ali na ovom nivou CERN-u i nije potrebno nešto jače.

Ogroman posao, pravi naučni mravinjak bruji i pulsira svakog dana 1.340 kilometara od Beograda, a kao da se radi o domaćoj firmi, iz koje na našim i gotovo svim stranim jezicima stižu podaci, koji stvaraju neku novu nauku, neki novi pogled na svet.

Ugovor o daljoj naučnoj i ekonomskoj saradnji

Predstavnici CERN-a i Srbije, ambasador pri misiji Srbije u UN u Švajcarskoj Vladislav Mladenović, direktor Instituta za fiziku u Beogradu Aleksandar Belić i vođa istraživačkog tima CMS Petar Adžić potpisali su u Ženevi sa generalnim direktorom CERN-a Rolfom Diterom Hojerom ugovor o daljoj naučnoj i ekonomskoj saradnji.

Cilj je da Srbija animira privredu da učestvuje u velikim projektima.