Tatu i mamu jedva viđamo

Ovo su razmišljanja dece koja su učestvovala u projektu „Zajedno za Klub za decu i roditelje“ koji je realizovala organizacija C31 – Centar za razvoj kulture dečjih prava u Vranju i u opštini Palilula (Beograd), a sve u okviru Save the Children projekta koji je podržala Evropska komisija. Deca su sedela za konferencijskim stolom i polemisala o sebi, svojim i problemima odraslih, postavljali pitanja koristeći mikrofone. Dok je nekolicina odraslih sedela na sporednim stolicama i prekrštenih ruku slušala o sebi, svojoj (ne)odgovornosti, onome što je trebalo da urade.

Bilo je tu i osnovaca i srednjoškolaca. „Pametnica“ kojima su nastavnici rekli da izgledaju starije i zrelije i da bi mogli da pomognu u rešavanju problema sa kojima se susreću njihovi vršnjaci. Bilo je i onih koji su već bili u problemu (akteri problema). Ali i onih koji misle da su na dobrom putu da nađu rešenje za svakodnevne nesuglasice sa vršnjacima, tuče sa drugarima, svađe sa nastavnicima…

Deca pričaju: „Morala sam da progovorim. Da ne bi pukla. A bila sam na dobrom putu. Moji roditelji su razvedeni. Tada je nastao problem. Ali ja se više ne stidim da pričam o tome jer taj problem mogu da rešim“, objašnjava A. I. iz Vranja, učenica Hemijsko-tehnološke škole. Vidi se da se stidi, pocrvenela je. Može li neko ko ima samo 14 godina da reši tako veliki problem?

Ni ova priča nije završena a već kreće druga: „Često se organizuju tuče između dve grupe dečaka iz škole. I ako te iz neke grupe pozovu da se biješ za njih, onda moraš da učestvuješ. Ako nećeš, oni te posle prebiju. Jednom nisam došao u školu da bih izbegao tuču. Direktor kaže da tu ne može ništa jer se to dešava van škole“- kaže M. R. iz beogradske opštine Palilula. To nije sve. „Jednom su dirali mog druga iz odeljenja zato što je Rom. I to nije bilo prvi put. Nastavnik je rekao da ga je baš briga. I onda sam ja ustao da ga odbranim. Pa, morao je neko kad nastavnik neće!“.

Dečak, koji nema više od 12 godina, objašnjava: „Možeš da pokušaš da pobegneš. Ako uspeš – super, ali ispadaš kukavica. Možda je najbolje da ga udariš, da dobiješ na vremenu, a onda uhvatiš tutanj! Ne znam…“ Ili :“Svaki put se pitam da li da kažem roditeljima, onda posle neće da me puštaju napolje. Zato im ne kažem, sem ako nije baš ozbiljno. Nego se udružimo mi iz naselja, pa onda ne smeju da nas diraju. „Ima i onih koji drugačije, pametnije rešavaju situaciju. „Jednom sam im rekao: „Šta hoćete, mislite da ste jači i da zato možete da izvršavate svoju volju? U stvari, pokazali ste koliko ste slabi“.

Ali, koliko je onih koji „popuštaju“, onih koji imaju rešenje za ove „dečje“ probleme? Generalno, čiji su ovi silni problemi? Niko se ne javlja. Niko se ne oseća prozvanim. Nastavnica iz Subotice veruje da zna. Kaže: „Krivi su roditelji! Ima roditelja koje nisam nikad upoznala, a deca im već završavaju osmi razred“.

– Popnem se na tavan. Tamo se roditeljska svađa ne čuje. I gledam sa tavana šume i brda – rekao je neko od njih. „Baš imamo probleme u porodici. Oni se stalno svađaju i biju. I ja i brat o tome ćutimo. Držimo sve u sebi. Lakše nam je da to sakrijemo, bilo bi nas sramota da to drugi znaju, pa da nas posle sažaljevaju. Ali, trebalo bi nekad i da pričamo o tome, sa nekim kome verujemo.“

Tako razmišlja neko ko učestvuje u polemikama ovog kluba. Kaže da mu ne spominjemo ni inicijale u novinama jer se plaši da ga drugari ne prepoznaju, pa ću njegovu volju ispoštovati – neću navesti čak ni iz kog je grada.

Šta bi mališani savetovali odrasle?

– To bi bio jedan veliki klub u kome mame i tate ne bi razmišljali o poslu, o tome kolika im je plata… Samo bi se igrali i smejali sa nama. To bi bila prava zabava…- mašta naglas N. C., učenik šestog razreda iz Beograda.

I na kraju ove dečje debate upravo se oni osećaju odgovornim. Bila sam iznenađena pitanjima te dece. Zvučalo je kao da ih postavlja neko ko ima 30 i više godina.

– Jesmo li vam bili dosadni i teški? Šta ste vi dobili radeći sa nama – pitaju svoju prijateljicu Mašu koja se, kako sam shvatila na kraju, najviše družila sa njima, njihovim problemima, maštanjima, igrama.

I, kao što reče N.C. „pametnica“ šestog razreda sa Karaburme (Beograd): „Ma, ne treba nama jedan, dva… deset klubova. U Srbiji ima mnogo problema. Nama treba mnogo, mnogo više klubova! Roditelji su nervozni, jedva ih viđamo kad dođu s posla, nastavnici imaju male plate, moji vršnjaci se tuku, vlada neka kriza, ljudi se više ne razumeju…Ko će tolike klubove da otvori?“

Udarila me, nisam joj vratila

Devojčica K. S. iz Vranja kaže da je imala problema sa drugaricom. Stalno su se svađale, a onda je pao i prvi šamar: „Udarila me. Nisam joj vratila. Da jesam onda bi ona mene, pa ja nju… i tako u krug. Pametniji popušta“.