Telo, duša i pasoš

Priča o mogućnostima i vrednostima „crvenog pasoša“ već je počela da liči na one fantastične priče koje se barem sebi pričaju zarad podizanja morala, motivacije, entuzijazma i optimizma. Pasoš SFRJ bio je jedan od najvrednijih jer je obezbeđivao ulazak u gotovo sve zemlje sveta. Bez vize. Takvu privilegiju uživali su građani malobrojnih zemalja u svetu, koji je bio podeljen ideološki i ekonomski. Moglo se dakle obilaziti, saznavati, upoznavati, moglo se ići na privremeni rad, pa su Jugosloveni bili veoma cenjeni „strani“ radnici. O odlascima u šoping u Trst da i ne govorimo. Jedini među građanima takozvanih socijalističkih zemalja imali smo privilegiju da nosimo farmerke, da slušamo muziku koja je stizala sa „trulog Zapada“, da barem imitiramo ono što je donosila zapadnjačka moda i stil života. Bili smo jedina neizolovana zemlja među tim „socijalističkim“ i jedina čiji su građani mogli da putuju kad hoće, koliko hoće i gde hoće. Jedina!

Onima koji su to živeli, čiji su roditelji praznične dane provodili u Veneciji, koji su kao studenti putovali Evropom čak i „stopom“, suočavanje sa drugačijom realnošću devedesetih godina, zaista je bilo bolno. Onima koji nisu želeli da odustanu od sveta, preostalo je da godinama, koje su lako prešle u skoro dve decenije, ispunjavaju brojne formulare, čekaju „garantna“ pisma prijatelja, da podnose neverovatne dokaze da su to što su, da bi dobili „odobrenje“ (vizu) za ulazak u neku od razvijenih zemalja Zapada kao turisti. I baš u tim najtežim vremenima, u te iste zemlje, sa ovih izolovanih prostora na „volšeban“ način emigriralo je na hiljade ljudi koji su koristili najrazličitije „kanale“ i „puteve“ da (i)legalno uđu u te zemlje, najčešće da bi obezbeditili egzitenciju. Sa prostora Jugoslavije ljudi su odlazili da bi spasili živu glavu tamo gde su vođeni ratovi do istrebljenja dojučerašnjih komšija ili da bi spasili vlastiti integritet, tamo gde je harao novi sistem vrednosti nametnut od novog društvenog establišmenta uzdignutog najčešće sa dna „one“ Jugoslavije.

Te „vizne godine“ koje nisu pojeli skakavci, već su ih oglodali termiti, dovele su do društvenih fenomena. Brojni, koji su se uzdigli na jadu, bolu, pljački i prevarama, njihovi sponzori i sponzoruše lako su dobijali vize za odlazak upravo u one zemlje koje su uvele strog vizni režim za prosečnog građanina pokornog. Ti, koji su lako dobijali vize, obavljali su razne transfere, iznosili pare, švercovali sve i svašta, trgovali stasom i glasom… Većina prosečnih građana koji su još negde u fioci čuvali „crveni“ pasoš kao sećanje na boljeg sebe, prestali su da putuju bilo gde, suočeni sa borbom za opstanak. Oni koji su odrastali u atmosferi izolacije lako su izgradili odbrambeni mehanizam zvani – pu, kaka! Odnosno, izgradili su psihologiju (ili im je izgrađena) da sve ono što nedostaje bude proglašeno suvišnim, te je bilo lako kuditi upravo ono što se najviše želi! Oni koji su rođeni u izolaciji – oni više nisu imali ni želje, pa je sve što stiže sa prostora „onih koji su nas izolovali“ postalo strano, a mržnja prema strancima kulminirala je nasiljem. Vrhunac ironije nastao je kada su zemljama nekadašnjeg „istočnog bloka“, odnosno zemljama čiji su građani gotovo pola veka živeli iza „gvozdene zavese“, širom otvorena vrata sveta, a te iste zemlje, koje su decenijama sanjale Jugoslaviju kao zemlju blagostanja i slobode, uvele su vize građanima koji su „prekostali“ na prostorima te zemlje čije je i ime trebalo da nestane i ostane u istoriji. Retki koji su imali priliku da putuju, na graničnim prelazima otvorenog sveta, bili su među „obeleženim“ koje su upućivali na posebne šaltere da bi ih pretresali i tražili da ispune neke posebne formulare. I tako do apatije i rezignacije. Do statističkog podatka da u Srbiji samo desetak procenata građana ima pasoš.

Do prvog svetskog rata cela planeta je pripadala svim ljudima. Nisu trebale ni dozvole, ni odobrenja da bi čovek išao kamo želi i kad želi. Tek posle tog rata, posle strašnih stradanja i nastanka brojnih država i državica, počinje „smućivanje“ sveta nepoverenjem i ta „duhovna epidemija“ prouzrokovala je kao prvi vidljivi fenomen – ksenofobiju, odnosno nepoverenje, pa čak i mržnju prema svemu što je strano i drugačije Kažu da su ljudi između dva svetska rata, koji su navikli da putuju slobodno, posle uvođenja pasoša , počeli da osećaju strašnu nelagodu: bivali su saslušavani, registrovani i – ispečatirani! Te pečate oni su osećali kao „žig lične sramote i poniženja“. Navodno, jedan ruski emigrant to je formulisao ovako: „Ranije je čovek imao telo i dušu. Danas mu je potreban i pasoš„. Mnogi su taj prelazak iz slobode kretanja u „kontrolisano“ kretanje shvatili kao ugrožavanje ljudskih sloboda.

Posle pada famozne gvozden zavese, upravo se građanima sa prostora SFRJ poslednjim otvaraju vrata Evrope zamišljene kao prostor bez predrasuda i granica. Ukinute su vize za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju ali ne i za Bosnu i Hercegovinu, odakle je, paradoksalno, najveći broj izbeglica stigao u razvijene zemlje Zapada koje su tada „merhametli“ širili ruke da prime stradalnike. Ali nova ksenofobija koja se širi, a bazirana je na verskoj različitosti, naglo je zakomplikovala lepu priču o zapadnoj toleranciji. I tako, od 19.decembra građani Srbije mogu da krenu u svet. Skoro gde hoće. I koliko imaju para. Neće biti više danonoćnog bdenja u redovima kraj ambasada. Za neke ljude to je veoma važno. Za većinu,pak, to je tek obična vest i to ne od onih bitnih, jer niti su kad putovali, niti to nameravaju, niti znaju čemu sve to, kad svega ima i kod nas. A čega nema – bez toga se i može. To smo živeli prethodnih skoro 20 godina.

Autorka je novinarka lista Polimlje iz Prijepolja