Doniranje organa u svetu je standard zbog isplativosti za zajednicu i zbog toga što se bolesniku kod koga je dijagnostikovana hronična slabost jetre, srca ili bubrega transplantacijom vraća psihofizička sposobnost. O tome koliko košta transplantacija, šta su prepreke i gde su rešenja, razgovaramo sa pukovnikom dr Zoranom Kovačevićem, načelnikom Klinike za nefrologiju VMA.
Da li je transplantacija bubrega jeftinija od hemodijalize?
– Jeste. Hemodijaliza je skup način lečenja, godišnje košta po pacijentu 16 hiljada evra. U Srbiji ima preko tri hiljade bolesnika koji se nalaze na hemodijalizi, a godišnje oko 700 do 800 novih dođe na hemodijalizu, a u istom periodu umre do 400. Ako ne budemo razvili nacionalni program za transplantaciju, moraćemo da izgradimo nove dijalizne centre. U svetu je odavno priznato da je transplantacija najbolji metod lečenja, zbog potpune psihofizičke rehabilitacije. U svim domaćim transplantacionim centrima cena jedne transplantacije sa visokim rizikom ide do 20 hiljada, a klasične transplantacije bez rizika je do 16 hiljada evra. Lečenje jednog bolesnika transplantacijom i hemodijalizom u prvoj godini košta isto. U drugoj godini cena lečenja bolesnika na transplantaciji pada za 50 odsto, a u petoj na 20 odsto.

VMA je referentna za donorske kartice

– VMA je svojim sredstvima i ljudskim resursima započela akciju podele donorskih kartica 2002, da bi posle tri godine, kada je formirana Republička komisija za nacionalni program transplatacije, po odluci ministra zdravlja postala referentna ustanova za podelu donorskih kartica. Naravno, ne može se očekivati da će VMA podeliti dva miliona kartica bez široko organizovane podrške – kaže general-major dr Miodrag Jevtić, načelnik VMA

Kakve sve transplantacije postoje?

Šta kažu crkve

– Katolička crkva je odavno podržala zaveštanje organa, a papa je otvorio kongres transplantacije u Rimu. Srpska pravoslavna crkva je na inicijativu VMA stavila to pitanje na Sabor i dala je svoj blagoslov. I sa jevrejskom zajednicom stvari stoje isto. Rabin Isak Asiel se pozitivno izrazio, kao i muftija Jusufspahić u ime muslimanske zajednice. Potrebno je da verske zajednice da uzmu malo aktivnije učešće u pozivu vernicima da pristupe doniranju organa, kao što su uzeli učešće po pitanju nasilja u porodici – kaže dr Kovačević.

– Oko 10 do 15 odsto bolesnika ima sreću da neko od njegovih srodnika odgovara i da se može uraditi transplantacija. Svi ostali su osuđeni da čekaju kadaveričku transplantaciju. Jedino pravo rešenje u Srbiji je povećanje broja kadaveričkih transplantacija. A one mogu drastično da porastu ako dva do tri miliona građana zaveštaju svoje organe.
VMA je izuzetno aktivna kada je reč o donorskim karticama. Jeste li i Vi zaveštali svoje organe?
– Naravno da sam zaveštao svoje organe, kao i mnoge moje kolege, počev od sadašnjeg načelnika VMA generala dr Jevtića. Želimo ličnim primerom da pokažemo put koji drugi građani treba da slede.
Postoji li nacionalni program za transplantaciju organa?
– Očekujemo donošenje savremenog zakona o transplantaciji organa, koji bi bio temelj nacionalnog programa za transplantaciju organa. Sadašnji zakon, koji nije precizno odredio uzimanje organa od mrtvih građana, ne sprečava uzimanje.
U narodu je uobičajeno da se prestanak života povezuje se prestankom rada srca.
– Prema savremenim medicinskim shvatanjima, smrt nastupa kada se utvrdi da postoji moždana smrt, odnosno nepovratno oštećenje mozga. Ispitivanja se vrše na osnovu kriterijuma Svetske zdravstvene organizacije. Moždana smrt nije koma, jer iz kome čovek može da se probudi.
Ljudi su sujeverni, a i plaše se malverzacija kod zaveštanja organa. Postoji li mogućnost da dođe do zloupotrebe humanosti?
– Sujeverje jeste problem i sa njim se susrećemo i kod intelektualaca, koji smatraju da zaveštanjem mogu da izbaksuziraju da će im se nešto dogodi. Zloupotreba, odgovorno tvrdim, nema. Srećemo se sa korupcijom u društvu, pa neki ljudi smatraju da se organi mogu prodavati. E, to ne može. To je suviše kompleksan zahvat u koji je uključen veliki broj ljudi. Dve kadaverične transplantacije bubrega u VMA, kada su bubreg dobili jedna nepismena Romkinja iz sela i otac troje dece, izbeglica, jasno govore da oni nisu imali novca da to plate i da je to bilo krajnje pošteno.
Šta građanin koji donira svoje organe dobija?
– Znate, drugačije je živeti u zemlji u kojoj postoji razvijen program za transplantaciju organa, gde bolestan građanin u roku od šest meseci do godinu dana može da dobije organ, nego u zemlji u kojoj je to privilegija retkih srećnika. Građani dobijaju sigurniju budućnost, a mole se da tu pogodnost nikada ne iskoriste.
Na Internetu mogu da se nađu oglasi ljudi iz Srbije, koje je muka naterala da nude na prodaju organe.
– Zakonom je u Srbiji zabranjena prodaja ljudskih organa. Osim najbližih srodnika, organe ne mogu dati ni prijatelji, kao što je regulisano u SAD. Činjenica je da postoji određen broj ljudi koji imaju ekonomske probleme i oni jedini način vide u prodaji svojih organa. Toga ima na Internetu, oni se javljaju i telefonom, a onda im objasnimo da je to nemoguće. Odgovorno tvrdim da u Srbiji nema prodaje organa. Uostalom, tek od skora su na VMA počele takozvane nesrodne transplantacije, recimo između muža i žene. Takvi slučajevi idu na etički komitet, gde se pozivaju bolesnik i donator, i analizira se koliko su godina u braku, da li imaju zajedničku decu, jer na taj način se isključuju i izbegavaju brakovi iz interesa.
Da li je moguće izvršiti transplantaciju u nekoj privatnoj bolnici u Srbiji?
– Ne. To je multidisciplinarni rad, tu učestvuje Zavod za transfuziju, imunolozi, nefrolozi, urolozi, vaskularni hirurzi. Suviše je velika grupa ljudi da bi to ostalo tajna. Moraju da budu kompatibilne krvne grupe, a ako nisu, to su toliko složeni pristupi, da to može da se primeni jedino na VMA.
Postoji li starosna granica za donore organa?
– Ne postoji. Bubreg bolesnika od 75 godina koji ima moždanu smrt nećemo transplantirati bolesniku od 20 godina, ali transplantacija takvog bubrega bolesniku od 60 godina korektna je i medicinski opravdana.
Koliko ste podelili donorskih kartica poslednjih meseci?
– Poslednja četiri meseca podelili smo 3.500 kartica. Ima divnih primera. Jedan od njih je svakako Kliničko-bolnički centar u Užicu u kome je 45 lekara i medicinskih sestara zaveštalo svoje organe. Samo ličnim primerom možemo da pozivamo građane, a ne stajanjem po strani.
Šta je problem u formiranju nacionalnog programa za transplantaciju?
– U Srbiji su rađene transplantacije i jetre i srca, a transplantacije bubrega su rutinske. Dakle, stručnost nije problem. Svi savremeni imunosupresidi su na pozitivnoj listi. Ni lekovi nisu problem. Problem je to što je potrebno dva do tri miliona donora, koji bi omogućili 200 do 250 transplantacija bubrega, oko 50 transplantacija jetre i negde oko 20 transplantacija srca. Problem je i organizacija. Valja formirati agenciju za transplantaciju organa, koja bi koordinirala rad pripravnih timova. Ako neko javi, na primer iz Niša, da imaju bolesnika sa moždanom smrću, mora postojati uhodani put – intenzivna nega u Nišu održava bolesnika, dolazi ekipa, radi eksploataciju organa, oni se raspoređuju na transplantacione centre, pozivaju se bolesnici, pravi se imunološki profil donora organa, kadavera i potencijalnog bolesnika. Poslednjih mesec dana na Medicinskom fakultetu u Beogradu imali smo seriju od osam kadaveričkih transplantacija.
Kakav je standard u svetu?