Tri muzička musketara

Danas, Požarevac u oblasti muzike nema čime da se pohvali, ako hvala nije ono što skupo plate za LJ K I da po bini skakuću klinci koje neki zovu zvezdama velikog.

U vreme romantičnih igranki, u našem kraju postojala su tri muzička musketara. Umetnici neobične nadarenosti, kojima sve zajedno okupljene zvezde granda i talenata, sa svih programa televizije ne bi mogle ni vodu da donesu. Prosuli bi je usput. Bili su to poslednji požarevački romantičari. Muzički musketari. Trubaduri, koji su pesmom i šarmom osvajali ženska srca, a razmekšavali tvrda, muška. Momci su bili majstori na svojim instrumentima, nadareni izuzetnim glasovima, živeli su u ritmu muzike, stvarali i osvajali tadašnju veliku, muzičku Jugoslaviju i region oko nje.

Mnogo će leda proteći Moravom, mnogo će vozila ispred bolnice i hitne pomoći odneti otimačka, nehumana, vladina organizacija nazvana stranim imenom parking service (američki model!), (koja je u ovom snegom zavejanom Požarevcu, uspela da za nedelju dana očisti 10 metara kvadratnih snega, čekajući da joj Bog pomogne i otopi ga, a oni da nastave da zgrću pare od bolesnih i zdravih ljudi), dok se ponovo ne rode muzički genijalci kakvi su bili Novica Urošević Purca, Dragoslav Živanović Troša i Dragoslav Janković Ćivra.

Dvojica iz ove nezaboravne trojke nisu više među živima. Živi njihova muzika, njihove pesme. Setni stiški zvuk kojeg su oni stvorili, trajni snimci za RTS neprekidno su prisutni u muzičkom svetu Srbije i okruženja. Jedino Troša još svira i peva, nek mu je na zdravlje.

Uz ove musketare, bio je prisutan i genije poput Luja 14. Vitomira Životića Vite. Važio je za majstora nad majstorima. Pravi D’ Artanjan. Deluje prosto neverovatno ako se kaže da je tandem Vita-Troša izmislio, recimo, Lepu Lukić (Sve uzalud beše moja nada)i od nje napravio kandidatkinju za kraljicu narodne pesme (što je i postala). Stiško kolo koje je stvorio Troša, a odsvirao uz pomoć Ćivre, trajni je snimak Radio Beograda i svira ga čak i Simfonijski orkestar ove kuće. Ta muzička oda Stigu jedno je od najlepših narodnih kola ikad stvorenih.

Koliko je čuvenih pevačkih imena stvorio Novica Urošević Purca, nepotrebno je govoriti. Većina raje koja sebe naziva pevačem i danas luta Evropom i po raznim diskotekama i salama, izmamljuje aplauze (i pare), sve one divne pesme koja naša čula prosto porobljavaju svojom melodičnošću, koje se svakog trenutka pevaju od Đevđelije do Štokholma i od Čikaga i Pariza do Bukurešta, svi pevači od Mitra do Baje, od Kasidolskog lučeta, Dragane do Hanke, njegovo su delo…

A počeli su tako što su, bez bilo kakvog ozvučenja, na harmonikama svirali Troša i Ćivra, a gitarom ih je podržavao Purca. Ovaj poslednji, i sam pevač, imao je stalno prisutan osmeh na licu. Troša je grčevima na licu, u ritmu svirke, pokazivao neko unutrašnje zadovoljstvo na reakciju ljudi na njihovo izvođenje, a Ćivra je bio najozbiljniji, u stvari, posmatrao je lepe žene oko sebe. Ta trojica muzičara, zavodnika (jer trubaduri i musketari bez lepih žena ne bi ušli u istoriju), sanjara, veseljaka i pravih umetnika obeležili su jedno požarevačko, stiško i braničevsko vreme i utkali se, svojim instrumentima i glasom, u vremena koja dolaze i nikakvi didžejevi, ma šta to značilo, neće iz sećanja pravih ljubitelja dobre pesme, izbrisati Trošu, Purcu i Ćivru.

Kad bi mogle da se vrate mlade godine…. setnim dečačkim glasom pevao je Troša.

Jesen dođe, u oku suza sja, rastaje se moja generacija…. jedna je od Purcinih pesama.

I rastala se, ali je ostavila duboki, romantični trag, ako se u ovoj zemlji i u ovom vremenu takvi tragovi još prepoznaju.