Turska i islamski Istok

Prvi događaj podriva planove vezane za političko uobličenje EU, drugi za sve ono što se vezuje za Bliski istok. Otvorena su brojna pitanja koja neposrednu i dalju budućnost čine enigmatičnom dovodeći u neizvesnost projektovane slike budućnosti oličene u tzv Novom poretku.

Turska se vraća na Balkan! Turska se vraća na Bliski istok! Rečju, Turska se vraća! Danas nakon već decenijskog ratnog iskustva na ovim prostorima ove histerične uzvike sagledavamo u dvostrukom svetlu, vešto orkestrirane antiturske propagande sračunate na izazivanje atavističkih ali i realnih strahova jer je njih orkestrirano pratila fama o reislamizaciji koja ugrožava njeno susedstvo. Tako je i politička platforma strategijske dubine označena nevešto skrivenom ideologijom neoosmanizma.

Međutim, poslednji događaji očito pokazuju nešto drugo. U novim geostrateškim okolnostima koji nastaju nakon sloma SSSR i poraza socijalističke ideje, Turska se realno našla u središtu trokuta na čijim stranama plamte ratovi, Evrope koja se ujedinjuje i koja još nije sanirala balkanski ratni požar, Amerike sa Izraelom na Bliskom istoku gde rat još uveliko traje i Rusije na istoku koja je nakon kratkog perioda nemira na Kavkazu, revitalizovala svoje resurse i krenula putem globalnog evroazijskog uticaja. Dakle politička platforma koja je išla za nultim problemima sa susedima bila je racionalna politika dobrosusedskih i prijateljskih odnosa sa svojim okruženjem.

Zamislimo sad Tursku u jednoj novoj slici sveta koja bi mogla da se uobliči: Na Bliskom istoku gde se graniči sa Velikim Izraelom i Drugim Izraelom oličenim u državi Kurdistan. Na Balkanu sa Grčkom i Bugarskom, članicama Sjedinjenih Država Evrope i na granici sa Kavkazom, Jermenijom i Ruskom Federacijom. Da se nakon arapskog proleća Turska našla u sličnoj poziciji ne treba posebno naglašavati. Teroristički napadi kojima je izložena samo su pokušaji prenošenja požara iz okruženja i na njeno tlo. A to je pozicija izolacije i potencijalnog koridora za druge preko njene teritorije. Američko-evropsko savezništvo sa tendencijom ekspanzije prema Rusiji i Centralnoj Aziji računa na bespogovornu poslušnost u službi njihovih interesa koji su očito na uštrb njenih vlastitih. Zašto bi Turska lišila sebe dobrih i korisnih odnosa sa Rusijom, Iranom ili Kinom? Pogotovo ako se već jasno vidi da Amerika gubi uticaj i moć, da Evropa počinje da se raspada? Zašto bi dozvolila formiranje Kurdistana na svojim granicama? Zato što to odgovara Americi! Ili, zašto bi ulazila u neizvesni sukob sa Rusijom u uništenoj Siriji ili na granicama Južnog Kavkaza, uopšte sa svim svojim susedima kad joj je u interesu da ima dobre odnose?

Sam nagoveštaj popravljana odnosa sa Rusijom bio je alarmantan. Ali on ne treba da iznenađuje sve dok je članstvo u EU tako daleko i neizvesno. Kao da je načas porušio dugo krojene planove. Projekat Velikog Bliskog istoka, čini se, podrazumevao je nužno dve stvari. Proterivanje Rusije iz Mediterana i sa Kavkaza i razaranje Irana po receptu kojim je razoren Irak. Jer ništa se ne može bez prostora Irana. A sad već vrlo teško, kakav sad postoji možda i nuklearno naoružan. Očito sve što smo dosad videli na Bliskom istoku bilo bi ništa uz ono što je možda trebalo ili bi moglo da se desi. Haos je već napravljen. Ali to je samo lakši deo posla. Teže je iz haosa napraviti red. I može li se više taj red napraviti unilateralno? Slučaj Sirije pokazuje suprotno – ništa se više ne može bez Rusije. I to je Turska na vreme shvatila. Puč nije uspeo i sad se čini da plan propada. Vinovnikom puča je označen Fetulah Gulen, koji je pod zaštitom CIA, a koji je oformio svoju paralelnu državu u državi dok je sistemom škola na Balkanu i centralnoazijskim zemljama samo započeo taj isti proces tamo duboko gde su američki interesi kojima bi cijin islam mogao poslužiti. Ovo je vrlo značajan momenat za budući izgled Turske. Turska je sama po sebi dovoljno muslimanska da joj ne treba nikakva dodatni proislamistički doping. O nekoj mogućnosti arabiziranja vehabijskim islamom bilo bi smešno govoriti kad se zna da je islam u Turskoj najtolerantnija islamska pravna škola, na svoj način sekularizovan još tokom osmanskog perioda, a potpuno sekularistički uobličen za vreme Ataturka. Drugo, još važnije, islam nikad nije igrao onu ulogu kao kod drugih naroda u pogledu identiteta, jer su Turci pre svega Turci i kad je vera u pitanju i kad je ideologija u pitanju. Uz to nije islam arabizirao Turke, već su oni turcizirali islam. Država je bila i ostala na prvom mestu. Tako da je taj Gulenov islam, mogao poslužiti samo nekom drugom. Nije im trebao ni u politici sa Arapima, premda se u jednom trenutku tako činilo. Istorijska iskustva sa Arapima nikad nisu zaboravljena, toliko da se Ataturk ponašao kao da se Turska ne graniči sa njima. Koliko je bilo odgovora na njihovu izdaju u njegovim reformama kad je ukidao arapsko pismo, islamsku odeću, kad je proganjao arapske reči, čak i poziv na arapskom sa džamija na molitvu, vlastita imena, čak i kafu, to on sam ponajbolje zna. Danas bi verovatno imao krupan osećaj satisfakcije za ovo što im se dešava, jer je i tada znao šta će im se desiti.

Ironično zvuče reči odlazećeg izraelskog ambasadora u Beogradu Josefa Levija Danasu: „Arapi su sada u najgorem položaju od 1258. kad su Mongoli zauzeli Bagdad. Nažalost, to je arapsko islamska nesreća, ta destrukcija Sirije – ona više ne postoji – kao i migracije, to nije ni od kuda uvezeno. Treba da se pogledaju u ogledalo i kažu mi smo to učinili. Rešenje za islamski arapski svet je u njihovim rukama. Imaju Islamski savet, Arapsku ligu, arapski samit, 25 prestonica, bilione dolara i ne nalaze rešenje. Ne zaustavljaju masovno ubijanje sopstvenog naroda“. A na pitanje da li smatra tekući talas migracije pozitivnim, odgovara da je neizostavno tako. „LJudi beže spasavajući život. Ko je, zaboga, prisilio milione Sirijaca da napuste Alepo i Homs? To je muslimanski arapski terorizam, iz njihove sopstvene porodice.“

Nešto je loše krenulo po Arape i Bliski istok ali i po Evropljane koji takođe bombarduju po Bliskom istoku kao što to rade i Amerikanci i Rusi i još po neki. Hoće li te bombe doneti mir i red kako na Bliskom istoku tako i evropskim prestonicama? Teško. Destrukcija se nastavlja, a iz nje, kao što se pokazalo može proizaći samo još veći haos i hibridne države kao što je ISIS. Veliki je nered na Bliskom istoku i pitanje je šta sve još može da izazove. Hoće li se ići u razbuktavanje požara kojeg Amerika, to je već očito, sama ne može da zaustavi ili će se ići na njegovo uvećavanje prenošenjem na još neke države to je neizvesno pitanje. U takvim relacijama države srednje jačine kao što je Turska dobijaju na značaju, a što se nje tiče, očito je shvatila da pre svega, sada mora sebi da se posveti i pozabavi se sopstvenim pitanjima bezbednosti. Svesna sopstvene važnosti i nezamenjivosti ali i svojih ograničenja u trokutu koji već dodiruje njene granice, ona svojim ponašanjem može biti preko potrebni ventil relaksacije stanja na Bliskom istoku ali takođe i meta onih kojima ta relaksacija ne odgovara.

Ali narod je već počeo da se dešava u ovom zaljuljanom svetu. Prvo arapsko proleće, vapaj za slobodom i demokratijom, pa su se brže bolje umešali drugi, da bi sve potonulo u haos. Potom u demokratskoj Britaniji gde je sve bilo demokratski, pa u islamiziranoj Turskoj gde je narod odbranio po cenu žrtava svoju demokratiju i sekularizam. Ali ima još jedna sličnost između Britanije i Turske – obe su bile velike imperije. Da li već nešto vide što druge zemlje ne vide, pokazaće vreme.

Autor je akademski slikar i profesor