Pošto je ekstremistička grupa Islamska država uznapredovala širom Iraka i Sirije, nastao je haos u tradicionalnim regionalnim savezništvima koja dugo oblikuju zapadne sile. Posebno su važni napori turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da pomiri odnos svoje zemlje s NATO i svoj imidž vodećeg zaštitnika sunitskog islama.
Zbog nevoljnosti da se pridruži koaliciji koju predvode SAD protiv ekstremističkih sunitskih boraca Islamske države, tursku vladu su izolovale druge sunitsko-arapske sile, kao što je Saudijska Arabija, koja se pridružila koaliciji. Štaviše, to je dodatno otuđilo iranske saveznike Turske, koji su već bili distancirani zbog Erdoganove opsesije da smeni s vlasti njihovog čoveka u Damasku Bašara al Asada. Ispostavlja se da to pravda zemlje Evropske unije, kao što su Francuska i Nemačka, koje nikada nisu verovale u turske kapacitete da pomiri svoje islamsko opredeljenje sa svojim evropskim težnjama.
Zapravo, ključna država članica NATO postala je vatreni branilac radikalnog islama širom Bliskog istoka pod vođstvom predsednika u čijem je glavnom biračkom telu ukorenjen antizapadnjački sentiment. Erdoganove pristalice odbacuju zapadne kampanje protiv islamskog terorizma kao trik za represiju sunita.
Par nedelja kasnije sam Erdogan je uputio žestoku kritiku na račun Zapada na Univerzitetu Marmara u Istanbulu. U svom govoru je uporedio današnje mešanje Zapada u stvari na Bliskom istoku sa učešćem britanskog vojnika Lorensa od Arabije u arapskoj pobuni protiv turske vladavine za vreme Prvog svetskog rata i kritikovao Sajks-Pikotov sporazum koji od tada određuje političku mapu Bliskog istoka.
Sličnosti sa stavovima Islamske države su očigledne. Na video-snimku koji je napravljen nakon bitke za Mosul Dam u avgustu, grupa poziva na „okončanje Sajks-Pikota“ i saopštava da je potrebno da se ponovo iscrta politička mapa Bliskog istoka, koju je nametnuo Zapad.
Erdoganova ambicija da obnovi primat Turske u sunitskom svetu navodi ga da spletkari sa ovim osporavanjem regionalnog poretka koji je osmislio Zapad. Zapravo, Turska nudi logističku podršku Islamskoj državi, čak i kada omogućava ubilački nastrojenim članovima grupe da masakriraju hiljade kurdskih i jazidijskih civila u sirijskom gradu Kobane na pragu Turske.
To baca svetlo na jedno drugo pitanje oko kojeg se Turska i Islamska država slažu, a to su Kurdi. Erdogan se izgleda nada da će mu Islamska država degradiranjem kurdske vojne snage i teritorijalne kontrole pomoći da ostvari svoj centralni cilj, a to je smanjenje kurdistanskog nacionalističkog pokreta, koji je dugo trn u oku turske strane.
Ali, ako ništa drugo, rat protiv Islamske države intenzivirao je borbu Kurda za ostvarenje svog cilja. Kurdski pešmerga borci u Iraku već su osnovali kvazinezavisnu državu duž granice s Turskom. A Partija demokratskog saveza – sirijski ogranak Radničke partije Kurdistana (PKK) na putu je da osnuje kurdski autonomni region duž tursko-sirijske granice. Ove grupe zajedno iznedrile su se kao najefikasnija sila u ratu protiv Islamske države.
A za Erdogana ima još loših vesti. Percepcija da je njegov pravi cilj prilikom davanja podrške Islamskoj državi sprečavanje uspona Kurda ugrožava jednu od njegovih glavnih zaostavština – mirovne pregovore sa PKK-om.
Erdogan čak tvrdi da su iz perspektive Turske PKK i Islamska država isto – što odražava izjavu izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da su Hamas i Islamska država grane istog drveta. Takvom očajničkom i neracionalnom retorikom Erdogan podupire optužbe da je celokupni „mirovni proces“ prosto bio smicalica da se kurdski članovi turskog parlamenta ubede da podrže ustavne promene koje su mu omogućile da s premijerske pređe na predsedničku funkciju.
To je potpuno ispravan zaključak. Naposletku, Erdoganov antikurdski sentiment takođe je odredio njegovu političku odluku u vezi s promenom režima u Siriji. Ali njegov pravi cilj jeste da osujeti svaki pokušaj Kurda da uspostave autonomiju na severu Sirije.
Erdogan se sada našao u strateškom zapećku. Ako nastavi da se koleba u vezi sa Islamskom državom, samo će još više otuđiti Kurde, što znači da kad džihadisti odluče da osvajaju tursku teritoriju, Turska će morati da im se suprotstavi bez kurdskog savezništva. Ali ako odluči da podrži Kurde u njihovoj borbi protiv Islamske države, nesumnjivo će ojačati njihove nacionalne težnje.
Ali jači kurdski nacionalizam ne mora da bude toliko loš po Erdogana, koji je glasni zagovornik prava na nacionalno nezavisno odlučivanje izvan područja koja su u neposrednoj blizini Turske, kao u slučaju Palestine. Zapravo, takav potez bi mogao da bude pozitivan znak političke i moralne doslednosti i da čak podupre Erdoganov uticaj na osmišljavanje aranžmana s turskim Kurdima, uključujući PKK.
U svakom slučaju, vreme je da Erdogan napravi izbor. Već je doveo Tursku u situaciju u kojoj se kose njeni glavni interesi – savezništvo sa Zapadom, njene regionalne težnje i kurdsko pitanje. Od nečega će morati da se odrekne, i to uskoro.
Autor je bivši šef izraelske diplomatije. Sada je potpredsednik Međunarodnog centra za mir Toledo
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
