U Atini nema švepsa

Zvučnik na Sintagmi, trgu ispred hotela i grčkog parlamenta, je starinski, oldtajmer, zvuk testeriše uši i zove na barikade. Ori se O bella ciao, o bella ciao i Bandiera rossa. Ali arhivski snimci, a ne neki KUD Idijoti i Pankrti. Podne je. Na Sintagmi je nekoliko stotina demonstranata. Počinju da zvižde. Smena je u policijskom kordonu postavljenom ispred parlamenta. Nostalži efekat: Kordon u Kolarčevoj. Iza specijalca koji suzavac nose u džepovima svojih centurionskih štitova, gardisti u svečanim nošnjama izvode svoj ritualni marš, jednu od najvećih turističkih atrakcija Atine.

Susret sa francuskim kolegom

Žirar lenjo kašičicom meša filter kafu, gucne je i nastavlja razgovor sa svoja četiri mlada grčka asistenta koji mu serviraju informacije iz raznih oblasti traumatične grčke svakodnevice. Jedna asistentkinja je cura retko ubedljive grčke lepote. Sa Sintagme stiže i miris roštilja, suvlakija valjda, onih zgodnih grčkih ražnjića. Zvučnik i roštilj, O bella ciao i piletina, luna park i revolucija, Akropolj u pozadini. Žirarove beleške koje će uskoro otići u laptop. Mistifikacija je potpuna. Osoblje hotela ne veruje da gospodin Balov i ja poznajemo gospodina Žirara. Balov u crnoj kožnoj jakni, a ja u izbledeloj vijetnamci, izgledamo kao dvojica odocnelih levičara sa Sintagme, a ne kao gosti gospodina Žirara. Balov je uverljiv u objašnjenjima. Recepcionar nas ipak sumnjičavo sprovodi liftom do francuskog kolege. Tobože takva je procedura. Tek je Žirarov osmeh, kad vidi starog znanca, razuverio recepcionara da nismo srpski komunisti koji su došli da pomognu grčkim drugovima, u opereti opskurnih analogija, da će nama Grčka biti ono što je nekima bila Španija. Recepcionar se konačno i nama osmehnuo.

Sa terase Grand Bretana kao na dlanu se vide konture političkog teatra ispod nas. Pre neki dan je centar Atine goreo. Nedelja je. Iščekuje se odluka da li će evropski baroni pomoći Grčkoj da ne bankrotira. Parlament je izglasao teške mere da uveri famoznu „Trojku“ (Komisija EU; Evropska centralna banka i MMF) u odlučnost Grčke. Demonstracije u Atini sad već postaju neka vrsta turističke ponude. Nama su se taj dan „zalomili“ protesti anarho levice. Silazimo u razuđenu masu. Po atmosferi, ne i masovnosti, isuviše ovo podseća na proteste u vreme izborne krađe u Srbiji 1996/97. Tu su i neke narandžaste zastave koje podsećaju na zastave starog dobrog Građanskog saveza Srbije. Italijanske partizanske pesme ispod zvučnika još su uzbudljivije za žmarce, kao staro vino revolucije. Duva neki nezgodan vetar. Bar mi veterani sa mitinga SPO znamo koliko je taj vetar bitan za suzavac. Utisak je naravno subjektivan, ali kao da fali neki harizmatični grčki Vuk Drašković, doduše sa levice. Na Sintagmi kao da ne gledam srpsku skoru budućnost, već prošlost. Sve one demonstracije protiv Miloševića, sve ono arčeno i proćerdano vreme, ako vidimo ove klošare koji su sada vlast i alternativa u Srbiji. I koji su se zapatili posle 5. oktobra. Transparent na Sintagmi je jasan za sve „turiste“ iz inostranstva: We are ashamed of our politicians. Are you? Stide se svojih političara i pitaju nove demonstrante i nas „turiste“, da li se i mi stidimo?

Srpstvo i levica

Braćo Grci, stidimo se. Naših u Srbiji, prevashodno. Samo što u Srbiji nema levice. Pusto „srpstvo“ amortizuje gađenje prema oligarhiji. U Srbiji sa „srpstvom“ sve možeš da obesmisliš, pa i pljačku. Utisak je da dužni, ali ponosni Grci ne banalizuju tako svoj nacionali osećaj i svoju zastavu. Uostalom da čujemo šta kažu braća Grci sa radikalne levica koja na propagandnim materijalama koristi crnu pesnicu nalik Otporovoj!

Oni paljenje Atine, ne doživljavaju kao neronski pir neodgovornih piromana, već kao „neverovatan akcioni odgovor“ grčke radničke klase. Demonstranti tvrde da otuđena grčka politička elita „lije krokodilske suze“ zbog paljenja. Njima je dosta laži. Prvi na meti kritike su „nestranački“ premijer Lukas Papadimos, ministar finansija Evangelos Venizelos, i lider Nove demokratije Antonis Samaras. Očajan je u narodu i rejting socijalističkog PASOK-a i njegovog lidera Papandreua. „Radnička klasa Grčke je odlučna da ne dozvoli dalje ponižavanje“. Poziva se na jedinstvo sindikata u borbi protiv oligarhije“. Poseban prezir je prema Sarkoziju i Angeli Merkel. „Mi smo izdržali suzavce, gospodo!“ Dvotrećinska većina u parlamentu „lažnih ideoloških protivnika“ je sramna i ona ne može sakriti istinu. I buru nezadovoljstva koja tek dolazi. Nezadovoljan merama iz Vlade je izašao desni populista Jorgos Karaceferis sa svojim poslanicima iz partije Laos. Pretnja populizmom raznih boja se nadvila nad Grčkom. Ako je verovati našim grčkim kolegama, PASOK i Nova demokratija trenutno nemaju zajedno 30 odsto podrške u biračkom telu. Radikalne levičare je situacija osokolila, ali ni njihov rejting nije veći od 5 odsto.

Minimalac u Grčkoj se spustio na oko 500 evra. Uplašeni su zaposleni u državnom sektoru. Tek je u privatnom neizvesnost. Ministar Venizelos najavljuje po medijima taktiku „oklopnog roka“ borbe protiv krize. Misli na čvrstinu hard rokenrola. U kafiću blizu Sintagme razgovaramo sa sredovečnim trgovcem sanitarijama Dimitrosom Petropulosom koji je rodom iz Kalamate sa Peloponeza. On je uveren da Grčkoj sledi veliki povratak iz gradova na selo, gde će moći da se preživi. I on tako razmišlja. I taj „egzodus“ toplo, kao preventivu, preporučuje i nama u Srbiji. Na kaldrmi je najskuplji život. Njegova porodica ima maslinjake. Tu vidi šansu za biznis. Atina je sve skuplja (doduše i tako skupa jeftinija je od Beograda). Neizvesnost je velika. Za 40 odsto je porastao broj samoubistava.

Radnički očaj

Dva dana pred naš dolazak sa jednog atinskog simsa policija je skinula očajnu radnicu koja je usled pretnje otkazom pokušala da skoči na ulicu. Pre neki dan je ovde paljena i nemačka zastava. Grci kao najveću uvredu doživljavaju provokacije da se prodajom ostrva (i to još Nemcima i Turcima) vraćaju dugovi. Dimitros apsolutno podržava predsednika Karolasa Papuljasa (82), partizana iz Drugog svetskog rata i njegovu oštru osudu nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea koji je izjavio da je Grčka „rupa bez dna“. Pa, stvarno, ko je taj Šojble, da nam drži lekcije, citira Dimitros svog predsednika koji se, inače, radi mera štednje odrekao svoje godišnje plate koja iznosi 300 hiljada evra.

Popodne se zatvara metro stanica na Sintagmi zbog demonstracija. Ulazimo u taksi. Ako je taksista navijač Olimpijakosa čarobna reč je Crvena zvezda. Kao nekad reč Tito u Egiptu. Moj „ortodoksni brate“, kaže mi taksista Kostas, „dizelaš„ (on, ne njegov ford), raspituje se za stanje u Zvezdi, pita hoće li biti nekog zajedničkog fajta. Ali, za razliku od sredovečnog taksite Petrosa koji nas je vozio dan ranije i koji kao navijač Olimpijakosa nije hteo da mi naplati vožnju kad sam mu rekao da navijam za Zvezdu, Kostas nas je malkice provozao kojom ulicom više, i lepo nam sve to naplati. Koliko sam ga razumeo i on je neka levica. Ma šta to značilo.

Privid normalnosti

Da čovek ne zna da je kriza i da nema tih demonstracija ništa ne bi u Atini neobično primetio. Metro radi kao sat. I deluje čisto i impozantno. Akropolj je pun turista, Japanaca je najviše. U čuvenoj kafani kod Tananisa je kao u grotlu. Konobari se satiru od posla. Čeka se na slobodno mesto. Uz gurmanski kebab i suvlaki najbolje ide caciki salata (jogurt, beli luk, mirođija i krastavac). Takav meni i ambijent otupe čak i upozorenja Džordža Sorosa data Njusviku da je deflatorno okruženje najbolje čemu možemo da se nadamo, a da je kolaps kompletnog finansijskog sistema najgore što može da snađe globalnu ekonomiju. Da li svet može imati i treći izlaz iz krize osim socijalističke revolucije ili vojne hunte, sekiramo se dok gulimo uzo, i to onaj sa ostrva Lezbos – kažu jedan od najboljih.

I jedna banalna stvar. Našoj drugarici Megi, Srpkinji koja u Atini već dugo živi, nedostaje šveps koji joj donosimo iz Srbije. Kaže teško ga je naći. Nisam poverovao, obišao sam nekoliko marketa, i stvarno nigde švepsa. Ima ga negde prema Turskoj, kažu, ali daleko je da to proverimo.