U katakombama „Akademije’’

Izlazak smo dobile do patetičnih 00:00, uprkos ubeđivanju svojih kako je „skrnav“ tada otići pošto „tek onda sve počinje“. Sticajem okolnosti nismo dugo oko toga morale da brinemo budući da smo izlazak produžile u startu – omašivši noćni bus ‘’za brda’’ i zahvaljujući pečatu. Ubrzo se izborila i varijanta do dva i 10, a potom smo se otele kontroli i dolazile kući sa naočarama za sunce.

Prva poseta Akademiji bila je ključna s obzirom na to da je bila posvećena ‘’crnim ružama’’, to jest, „dark muzici“. U štampi se tada pisalo da se neki mladi u Zagrebu i prestonici oblače u crno, slušaju Sisterse, igraju ‘’crnu ružu’’ pa se posle samoubiju. Meni je to zvučalo strašno kul, pa me mnogo obradovalo što sam nabasala baš kad je tamo bilo veče tematski posvećeno ovoj sceni. Preplavilo me je redom sve što se puštalo – od Sjuiksi and the Benčis, preko Kjura, Sistersa i Mišn do Bauhausa i Džoj Divižn. Nije mi, naravno, padalo na pamet da dignem ruku na sebe, nego sam melanholiju i veltšmerc otmeno i stoički podnela. Psihički me je to isto veče mnogo više uznemirila najava koncerta – „Spremite se da za nekoliko minuta spontano abortirate, počinje da svira Toni Montano.“ Posle toga sam uvek izlazila ispred kad je bila „živa svirka“.

Zatim su, prirodno, usledile knjige na preporuku, a sve stilski povezane s imidžom. Tako su svi koji su držali do sebe, a nazivali se gotima „morali“ da čitaju Hesea, Ničea, Bodlera, Kamija… Mnoge od tih knjiga bile su u to vreme izvan mog razumevanja, pa sam im se posle ponovo vraćala, ali se ipak ispostavilo da ni ono nije bila tako loša baza. Gotske katedrale, Vilijam Blejk i El Greko bili su paradigma veličanstvenog u vizuelnoj umetnosti, kako se to danas kaže, a znao se red i za dizajniranje sebe – crno, uz akcente bele, otrovno zelene, bordo i ljubičaste, šminka za muškarce i za žene, kosa natapirana ili veoma zalizana, u zavisnosti od ukusa. Ovo su bili samo okviri, suštinski kreacije su išle mnogo dalje od „zadatog“. Šili su se nosferatu ogrtači, pelerine, sakoi od pliša i često pozajmljivao aksesoar iz „crne konfekcije“. Ko je imao tetku u Londonu imao je najjači autfit, mada smo sasvim pristojno blefirali fazon i mi koji smo se snalazili.

Osim „darkera“ na Akademiji je prirodno bilo mnogo onih navučenih na „trzalice, palice i gitare“, mančesterski rokenrol, alternativu i neke supstance, a bili su tu i zli pankeri, metaleri i „mejnstrim ekipa“ koja je dolazila „samo“ petkom i subotom kad je Sale puštao muziku, a ne nedeljom, kao „mi“, „face“ koji smo bili redovni na Gavrinom „gotik- EBM najtu“.

Na Akademiji se služilo pre svega pivo u flašama ili plastičnim čašama, a ko ogladni imao je na raspolaganju kikiriki, koji je bio kratko na meniju. Od pribora za pušenje jedino su bile u opticaju cigare čije je ime u skraćenici u stvari značilo „Beogradska Omladina Nema Dinara“, a ko je hteo da se igra mogao je na flipere. Nas mlađe su veterani večito trovali kako je sada na Akademiji trulo za razliku od njihovog vremena kad je bilo – ludilo, ali su i dalje stajali naslonjeni na nekom od zidova katakombi i činilo mi se da im preti sasvim realna opasnost da srastu s njima i postanu deo enterijera u prostoriji kod velikog šanka gde ih je bilo najviše.

Akademija je bila i stecište najrazličitijih frikova koji su ovde mogli normalno da egzistiraju, bez trunke straha da će ih neko napasti. Družilo se i delilo, kao u partizanima, vrlo pametno mislilo i raspravljalo o svemu i svačemu – vladali su, što bi Mirko rekao, „sloboda, humanizam, renesansa i demokratija“. U tom „leglu Sodome i Gomore“, kako su odrasli sve od „milja“ krstili Akademiju, početkom i sredinom devedesetih prošlog veka, moji prijatelji i ja smo se jedino osećali sigurnima. Akademija je bila mesto prepoznavanja, identiteta i pripadanja. Bila je verovatno i jedini klub po kome su osmislili tematsko veče u programu drugog, takođe, znamenitog kluba KST – što je možda njen najveći fenomen.

Ako Akademija ostane zatvorena imaćemo samo splavove kao mesta po kojima će se prepoznavati noćni život Beograda, to jest, njegov safari turizam. Istinski šmek kosmopolitskog grada gde su generacije hranjene na Akademiji, bojim se, kao i sve ovde, postaće deo romantičnih mitova i lažne istorije, kojima smo inače skloni.

Krivo mi je što izgubih onu propusnicu za Akademiju na kojoj je pisalo „The night people are there“. Baš bi bilo zgodno da se taj slogan sad preformuliše, a Akademija, pošto je već zatvorena, nekako lepo obeleži, kao spomenik . Iznad vrata ili bolje onih podrumskih prozorčića uz trotoar da se ugravira tačna informacija – „The night people were here“ i da se više jednom za svagda zapečati ta prokleta nostalgija.

Je l’ to bi Džarmuš?

Sresti neku poznatu facu na Akademiji nije bilo ništa neobično. Ljudi tamo su to primali potpuno kul. Nije bilo uobičajenih komešanja i gurkanja svojstvenih takvim situacijama i makar je delovalo da je ovo bio prirodan stav. Možda je to i zbog strukture „selebreti“ likova koji su tada pohodili Akademiju ili je opet reč o specifičnoj auri ovog mesta. U svakom slučaju ovde su dolazile legende domaćeg rokenrola, recimo Anton iz „Brejkersa“, ljudi s filma, profesori poput znamenitog Lubarde, a umeli su da svrate i svetski poznate zvezde. Tako jednom, silaze niz stepenice Džim Džarmuš, Kusturica i Džoni Dep. – Je l’ to bi Džarmuš? Pazi, kad jeste, čuo se iz mraka glas u naporu da savlada zvučnike. I to je bilo sve. Džarmuš i ekipa nastaviše svojim, a mi našim putem.