U mojoj sobi

U razgovoru je u jednom momentu voditeljka zapazila veliku razliku između načina života „Porodice“ na planini Rudnik; bez tople vode, struje… i moga bavljenja haj-tek digitalnom umetnošću u urbanoj sredini. Rekao sam da smo zapravo ja i Božidar Mandić, osnivač „Porodice“, antipodi, ali se borimo za iste ideje i ideale. Baš 1977. kada je on rešio da radikalno promeni svoj način života napustivši grad Novi Sad da bi živeo u prirodi, ja sam u tom gradu u časopisu „Polja“ objavio, pod pseudonimom Andrej Živor (Živor = život + izvor + govor), svoje prve priče sa snažnim ekološkim porukama. Iako sam živeo u urbanom okruženju stalno sam bio svestan snage prirode, i mislim da je meni bilo možda i teže da se posvetim tim temama ovde na asfaltu, betonu, metalu i staklu nego njemu među zelenilom, livadama i na čistom vazduhu. Svakodnevno sam bio svedok degradacije svega živoga, pa i ideja o zaštiti prode. Srećom tokom tri i po decenije uspeo sam da u kontinuitetu povremeno realizujem projekte, performanse, izložbe, knjige posvećene prirodi koje je „Porodica“ sada nagradila.

Subota, 15. januar

Postavio sam na Facebook nekoliko novih slike u svoj album „New York Correspondance Meetings 1987“ koji sadrži fotografije moje posete Njujorku pre skoro četvrt veka i susreta sa tamošnjim umetnicima u njihovim ateljeima, posete alternativnim galerijskim prostorima, u jednom od kojih sam i ja tada imao izložbu. Mnogi sa Facebooka „lajkuju“ moje slike, komentarišu, zahvaljuju se, neki su i na njima, samo dvadesetak godina mlađi.

Moj tadašnji cilj posete Njujorku bio je otkrivanje nove umetnosti, skrivenih stvaralačkih praksi za koje ćemo mi ovde saznati tek ko zna kada. Došao sam na izvor i zahvaljujući desetinama ljudi koje sam već znao iz mail-art korespondencije, imao dobre vodiče i savetnike. Visili smo skoro svako veče na ulici Rivington gde su bile galerije „Nada“ (u prevodu Ništa) i „No Se No Social Club“. Jednog majskog popodneva tu se odigrao festival „Goodbye Andy Warhol“ kojim su umetnici; muzičari, plesači, likovnjaci i pesnici prvi put masovno odali poštu medijskom magu Warholu preminulom februara te 1987. Na mojim slikama je i „Vrt skulptura“ na uglu ulice gde je nekolicina entuzijasta svakodnevno zavarivanjem metala gradila objekte i konstrukcije od odbačenih cevi i delova automobila, a drugi su slikali po njima.

Kada sam radi tačnih potpisa pod slike potražio na Googlu nešto o tim lokacijama, na moje iznenađenje našao sam čitave studije o „Rivingtonskoj školi“ (Rivington School), umetničkom pravcu, sa portretima i biografijama 130 umetnka koji su tu stvarali i nastupali. Data je posebno istorija „Vrta skulptura“, koji je zbog prodaje tog zemljišta, i uprkos protestu umetnika, bagerima uništen novembra 1987. Tu su i dokumentarni snimci performansa i čitanja poezije u „No Se No“-u, koji je takođe zbog izgradnje novih zgrada srušen par godina nakon moje posete.

Eto, postavio sam snimke na Facebook zbog njujorških prijatelja čisto radi podsećanja, sa dozom nostalgije, a ispalo je da su to veoma dragoceni snimci jednog vremena, aktera već istorizovanog pravca u umetnosti, sa prostorima i objektima kojih više nema i čijem oživljavanju na Internetu sam time doprineo.

Nedelja, 16. januar

Danas je rođendan moga oca, književnika Aleksandra Tišme (1924-2003), ali je i rođendan moje supruge Marte. Dok je bio živ, i kada je bio ovde, moj otac bi vodio celu porodicu; suprugu Sonju, mene i Martu i našu ćerku Marianu na ručak, u restoran koji bismo mi odabrali. Bila je to lepa prilika za druženje i negovanje porodične bliskosti. Danas kada ga nema, a ni moje majke, proslavili smo Martin rođendan kod kuće, uz ručak koji je ona pripremila za donekle obnovljenu porodicu: mene, ćerku, zeta Milana i našeg unuka Boška. Broj članova je ostao isti.

Ponedeljak, 17. januar

Kao član redakcije „Artmagazina“, onlajn časopisa za savremenu umetnost, radim na izboru najbolje izložbe protekle godine, nagradi koju dodeljujemo već dvanaesti put. U konkurenciji je i retrospektiva Katalin Ladik, poznate performerke, vizuelne i fonične pesnikinje iz Novog Sada koja već skoro dve decenije živi u Budimpešti. Osvežavam utiske o ovoj izložbi gledajući fotografije i tekstove sa Interneta, nailazim na Googlu na materijale koji su za mene novi i zanimljivi. Čitam podatke u kojim se sve svetskim zbirkama čuvaju njena dela i gledam njene izjave za video medije.

Sećam se, prvi put sam se sreo sa njenom umetnošću 1972, još kao gimnazijalac. Nastupala je na novosadskoj Tribini mladih u performansu koji sam ja jedva uspeo da vidim, tolika je bila gužva oko nje i Janeza Kocijančića, pesnika, koga je polunagog i kobajagi mrtvog, u staroegipatskom stilu ritualno mumificirala, izvodeći glasom svoju foničnu poeziju. Bila je u tesnoj haljini sa dubokim šlicem na butini, neverovatno lepa i erotična. Kasnijih godina pratio sam njen rad, poneku predstavu, performans ili video, a imao sam sa njom i saradnju na planu mail-arta 80-ih godina.

Poslednji put sam je pred njen definitivni odlazak za Budimpeštu sreo početkom 90-ih, tada se rat već vodio u našem okruženju. Išli smo istom linijom gradskog autobusa. Bio je skoro prazan, a ona je sedela sama u nekoj lepoj ali iznošenoj bundi, sa licem koje je nosilo tragove godina i briga. Pozdravili smo se i porazgovarali. Požalila mi se da njen sin, inače muzičar, sa kojim je živela u Novom Sadu, sada studira u Pešti, da ga ona povremeno posećuje, ali da se stalno brine da nema šta da jede i da će morati tamo da se preseli.

Posle toga su do nas stizale vesti o njenom radu u peštanskim pozorištima i nastupima po Evropi. U novembru joj je priređena veličanstvena retrospektiva u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Na ogromnim fotosima i video projekcijama prikazan je ceo njen opus od ranih 60-ih do danas, pod naslovom „Moć žene“. Opet su se oko nje tiskali gledaoci i novinari, na stotine ljudi, mnogo mladih koji su samo slušali o legendi Katalin Ladik. Tako se ona, napravivši veliki vremenski luk od dve decenije, na velika vrata vratila u grad iz koga je davnih 60-ih počela uspešnu svetsku karijeru, čija je ova izložba bila kruna.

Utorak, 18. januar

Uz Internet provodim velik deo dana, skoro osam sati; čitam, dopisujem se, gledam filmove, televiziju, igram video igre, a ponajviše sam poslednjih meseci posvećen Facebooku gde pratim tuđu i prikazujem svoju umetnost. Nemajući trenutno novijih radova, a u želji da stalno ažuriram svoju stranicu, postavio sam svoj video „U mojoj sobi“ iz 2005. Kada sam krenuo sa Facebookom taj rad je bio star, pa sam sukcesivno postavio desetak novijih, a na njega i zaboravio. Međutim kada sam ga sada postavio odmah je naišao na žive reakcije sa svih strana sveta i odobravanja publike, kao da je nastao danas.

Radi se o snimcima iz moje sobe, intimnim detaljima, arheologiji privatnosti, sukobljenim sa fotogarfijama aktuelnih događaja iz svetskih medija: ratova, prirodnih katastrofa, zabavnih spektakla itd. Paralelni život koji živimo zahvaljujući elektronskim medijima, što nam ulaze u privatnost i mešaju se sa njom. Fenomen novog doba.

Sreda, 19. januar

Spremanje u ateljeu. Najzad sam pogledao šta se nalazi u velikoj kesi sa debelim svežnjevima papira. Bili su to moji studentski crteži, studije aktova ugljem od pre skoro četrdeset godina. Kakve to veze ima sa mojom umetnošću danas? A bilo je preduslov da se završe neke studije, da se nađe svoje mesto pod suncem.

Četvrtak, 20. januar

Danas nam je slava, Sveti Jovan. Veza sa precima. Pozvana je najuža porodica i bračni par prijatelja, gotovo kumova. Radujem se ovoj večeri koja će nas nanovo ujediniti i potvrditi bliskost, danas tako dragocenu.

Autor je likovni umetnik, kritičar i književnik iz Novog Sada