Evo nas u 21. veku i još stihijski mislimo, govorimo i radimo. A kako mislimo, tako i živimo. Činjenice života uporno nas opominju da se moramo menjati, a mi, opet, u svom balkanskom maniru pokušavamo menjati druge i padamo još više u ponor izazivajući time negativno u čoveku. Čak i naša tradicija, običaji, porodica i škola uče čoveka da negativno misli i takvim razmišljanjima izazivamo nove nevolje.
„Tramvajska politika“ je pogubna za čoveka, jer ljudi misle samo kako da sebe usreće, a ne znaju da niko još nije našao sreću za sebe, ako nije našao za druge. Dositej bi rekao: „Diži onog ko je pao, možeš i ti pasti“. A mi, naprotiv, čoveka vređamo računajući da ćemo tako postati pametniji i značajniji, a ne znamo da nas isto čeka. Zakopčavamo pogrešno dugmad, a ne slutimo da smo pogrešno zakopčali, što bi rekao Gete, sve dok ne dođemo do grla, odnosno do rata. Tada se pitamo „Zašto se to nama dešava“?. A odgovor je jasan. Ne dovodimo nijednu stvar do kraja, odnosno, ne vraćamo se na početak, većse vraćamo sa pola puta i ponovo pravimo istu grešku. Elem, ostajemo u domenu polovičnih rešenja, što opet podrazumeva pogrešno „zakopčavanje“ ili produžavanje agonije.
To prvo „dugme“ su naše misli koje usmeravaju našu energiju. Ako pri tom jedno mislimo, drugo govorimo, treće radimo, pravimo katastrofalnu grešku pošto delimo energiju na tri dela, a narod kaže da račvast kolac neće duboko u zemlju. Nemoguće je pokrenuti negativnu energiju, a ne dovesti u pitanje kvalitet života, jer ona traži žrtvu. Ako se ne realizuje verbalnim sukobima, onda se akumulira u čoveku i u društvu, da bi eksplodirala u jednom trenutku kada našoj gorčini dodamo poslednju kap. Zato se i kaže da je gore od smrti živeti sa gorčinom u sebi.
A tajna sreće je jednostavna. Pre menjanja kraljevstva mi se moramo promeniti, odnosno promeniti misli. „Ama misli dobro, pa će dobro biti, hajmo brate“, kaže fra Petar u jednom Andrićevom delu. I ništa prirodnije od toga da su naši glavni krivci za naše nesreće jer energija sledi ljudsku misao.
Svi oni koji vladaju trebalo bi da budu svesni ove činjenice, jer čovek ne živi samo od hleba, većod onoga što pomisli, kaže i uradi. Naglašavam ovo pomisli jer i Biblija nas uči da je grešnije misliti nego uraditi. Znači, ključna stvar su naše misli. Ako uvedemo red u njih , imaćemo harmoniju i u našim rečima, i postupcima, a ljubav će biti naša zajednička religija.
Autor je profesor srpskog jezika, direktor novovaroške biblioteke „Jovan Tomić“ iz Nove Varoši
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
