U potrazi za Gradom Bogova

Oni koji su imali prilike da pročitaju knjigu „Od koga smo postali“ značajnog ruskog naučnika, akademika i briljantnog očnog hirurga dr Ernsta Muldaševa, koga je upravo njegova specijalnost oftalmologija i otkriće da je veličina dužice ljudskog oka apsolutna konstanta ljudskog tela (ista je i kod novorođenčadi i kod odraslih ljudi, kod svih rasa i kod svakog pojedinca nezavisno od ostalih dimenzija tela) dovela na trag neverovatnih otkrića o civilizacijama koje su prethodile našim, verovatno će obradovati vest da se u prevodu na naš jezik pojavila još jedna njegova knjiga, „U potrazi za Gradom Bogova“ u kojoj je sa preko 200 fotografija, propraćenih kompjuterskim rekonstrukcijama i detaljnim crtežima, dokumentovao postojanje više od 100 građevina neverovatnih oblika i dimenzija u relativno uskoj zoni oko planine Kajlaš na Himalajima, sa tibetanske strane – građevina za koje danas verovatno nijedan arheolog ne može ni da pretpostavi kako su načinjene i čemu su služile… od kojih je većina i po nekoliko puta viša i masivnija od Keopsove piramide.

Tragom legendi

Do ovog neverovatnog otkrića dr Muldaševa je dovela njegova odluka da za razliku od većine savremenih istraživača legende i predanja starih naroda shvati potpuno ozbiljno. Sa nekoliko prijatelja, takođe istaknutih naučnika, pošao je u istraživački pohod sa tibetanske strane Kajlaša da bi pronašao ono što legende nazivaju „Gradom Bogova“, ulazom u mitsko carstvo Šambalu… Pošto je svedočenja lama shvatio ozbiljno i na taj način pretpostavio šta i gde da traži, posrećilo mu se, kao nikome do tada, da fotoaparatom i video-kamerom snimi obrise drevnih konstrukcija najneverovatnijih oblika: stepenastih piramida, građevina nalik na srednjovekovne dvorce bez prozora i vrata, ogromnih zvona postavljenih postrance, konstrukcija nalik na zatalasani list papira (visine nekoliko stotina metara), ogromni reljef veoma neobičnog ljudskog lica na tibetanskim stenama, divovsku statuu čoveka koji čita, kao i nekoliko ogromnih konkavnih površina, prečnika po nekoliko kilometara, koje legende nazivaju „ogledalima“… Kako sam Muldašev iskreno priznaje u svojoj knjizi, nije mogao ni da pretpostavi namenu ovih građevina – ali je sve njihove fotografije, propraćene skicama sa koordinatama koje je marljivo uradio na licu mesta tokom ekspedicije, objavio u knjizi, kao sasvim autentično svedočanstvo o jednom segmentu ljudske istorije o kome ne znamo gotovo ništa…

Sažeto vreme

Ali, bar u pogledu „ogledala“ Muldašev je imao sreće – u tom smislu što se uverio da su načinjena sa tačno određenom svrhom, koju ispunjavaju i dan danas. Uprkos tome što ga je njegov tibetanski vodič upozorio da legende govore da se u fokusu tih „ogledala“ ne sme zadržavati, jer tu vreme protiče znatno brže i čovek može da naglo ostari, Muldašev je odlučio da stane u fokus najvećeg od njih, divovskog kamenog „ogledala“ sa zapadne strane Kajlaša – čisto radi eksperimenta. Naravno, Muldašev je znao i za teoriju ruskog naučnika Kozireva, koji je na osnovu savremenih shvatanja fizike o prostorno-vremenskom kontinuumu, tj. neraskidivoj povezanosti prostora i vremena, tvrdio da se pomoću udubljenih (konkavnih) ogledala može postići sažimanje vremena. A upravo je takvo bilo ogledalo u čiji se fokus Muldašev uputio… samo daleko većih razmera od svih sa kojima je Kozirev eksperimentisao.

Sud savesti

Legende su govorile da ovo „ogledalo“ predstavlja neku vrstu suda savesti… Istog trenutka kada je dr Muldašev stao u fokus divovskog „ogledala“, po njegovom svedočenju, pred očima mu je, kao u filmu, počeo da promiče čitav život, sa najsitnijim, zaboravljenim detaljima, čak iz ranog detinjstva. Ali, kako kaže u knjizi, sada je prema tim događajima imao distancu posmatrača i mogao je da potpuno nepristrasno i objektivno proceni šta je od onoga što je činio ispravno a šta nije… Iskustvo je bilo potpuno neočekivano, ali strahovito snažno, uverljivo i šokantno; kada se „film“ završio, dr Muldašev je dobio strahovit bol u želucu, toliko jak da je do prijatelja koji ga je čekao sa druge strane fokusa morao da dopuzi bukvalno četvoronoške. Taj užasni bol bez ikakvog spoljašnjeg razloga trajao je nekoliko dana. U tom periodu ovaj hrabri istraživač zaista nije bio siguran da li će ovo svoje iskustvo preživeti.

Srećom po nas, čitaoce, Muldašev je preživeo. A ono što je fotografisao, nacrtao, doživeo i ispričao, zaista ukazuje da su na ovom svetu zaista postojale civilizacije sa znanjima i tehnologijama kojima mi nismo dorasli, kao i da su ta znanja i tehnologije, za razliku od današnje orijentacije na ovladavanje materijalnom dimenzijom, bili u mnogo većoj meri orijentisani na ovladavanje unutrašnjim, ili psihičkim prostorom čoveka.