„Svi ste vi izgubljena generacija“, rekla je Ernestu Hemingveju američka književnica i zaljubljenica u Evropu Getruda Stajn, opisujući njihove kolege koji su se na literarnoj sceni pojavili neposredno nakon završetka Prvog svetskog rata. Kritičari smatraju da je bila u pravu, s obzirom na činjenicu da su mladi pisci, uključujući Hemingveja, Frensisa Skota Ficdžeralda i Ezru Paunda, gajili duboko podozrenje prema postupcima svojih predaka, smatrajući da ima „nešto trulo“ u američkom sistemu vrednosti. Njihov osećaj buntovništa bio je pojačan ratnim strahotama koje su kao novinari ili vozači ambulantnih kola imali priliku da dožive iz prve ruke.
Paund je napisao da su ljudi umirali braneći „pokvarenu civilizaciju – bezubu kučku“, a svoj gnev iskazao je i Hemingvej. U romanu „Zbogom oružje“ književnik koji je bio ozbiljno ranjen na frontu u Italiji dovodi u pitanje sve ono što je nekada smatrao svetim, valjanim i časnim. Da bi pobedili osećaj beznađa mnogi književnici „digli su sidro“ i krenuli put Starog kontinenta. Nesumnjivo, dekadentni Pariz bio je omiljena destinacija tih buntovnika s razlogom, ali ni ostali delovi Evrope nisu im bili strani.
Hemingvej, koji je za života postao planetarno poznati hedonista, avanturista i ljubitelj lepih žena, došao je u Francusku 1921. sa svojom suprugom (prvom u nizu) Hejdli Ričardson. Tokom narednih pet godina stekao je zavidnu reputaciju u književnim krugovima, umnogome zahvaljući romanu „Sunce se ponovo rađa“, često opisivanom kao „manifest izgubljene generacije“. Hemingvejevi junaci, u prvom redu Džejk Barns, predstavljaju otelotvorenja mladih lavova koji svet smatraju besmislenim. Ipak, u romanu nema mesta za veliku patetiku, budući da Barns s nekom vrstom stoičke pomirenosti posmatra svet i prepušta se sitnim radostima.
Mada je Hemingvej s radošću pohodio mnoge meridijane, u potrazi za inspiracijom i egzotičnim životinjama, veruje se da se u mislima često vraćao Evropi. Kao potvrda za to, mogu nam poslužiti njegovi memoari poetičnog naziva „Pokretna gozba“.
Frensis Skot Ficdžerald i njegova voljena Zelda slove za par koji je izmislio „sladak život“. Poput junaka romana „Veliki Getsbi“, dela koje je proslavilo Ficdžeralda, supružnici su voleli putovanja i prepuštali se radostima takozvanog Doba džeza. Evropa, kao prestonica luksuza i kolevka umetnosti, bila je velika ljubav dvoje bonvivana i sanjara.
Ali, ni globtroterski život nije mogao da umanji probleme Skota i Zelde. Supruga slavnog pisca, koji je uvek sumnjao u svoje talente, upravo je na Starom kontinentu doživela prvi nervni slom. Književnik koji se smatra „detetom svoje epohe“, obeležene velikom količinom alkohola, zvucima džeza i dijamantima „velikim kao Ric“, umro je smatrajući sebe promašajem, nepriznat u kritičarskim krugovima. Naslov njegovog romana „Lepi i prokleti“ može se u potpunosti primeniti i na Zeldu, budući da je 1947. stradala u požaru koji je izbio u sanatorijumu Ešvil. Ipak, početkom 1960-ih kritičari su počeli da uviđaju Skotove književne talente, nazivajući ga „najboljim hroničarem Doba džeza“, a Zelda je ostala upamćena kao njegova muza i „femme fatale“.
Ako je verovati Hemingvejevim pričama, Ezra Paund imao je u mladosti žarku želju da nauči da boksuje, ali mu to nikada nije pošlo za rukom. Mada nije bio dovoljno vešt da bi se oprobao kao borac u bokserskom ringu, Paund je postao borac za novu poeziju.
Ali, ostao je upamćen i po podršci koju je izražavao idejnom tvorcu fašizma – Benitu Musoliniju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
