U Srbiji je najčasnije biti gromobran

Možda sam pelcovan i virusom buntovništva u najranijoj mladosti, budući da mi je otac, gonjen novinarskom radoznalošću, zaslužio ono „Tata ti si lud“. Jurcao je da izveštava sa ratišta u Libanu, intervjuiše teroriste iz IRA sa čarapama na glavama, a sećam se da smo u kući imali i tradicionalnu maramu – burnus – koju je dobio od Jasera Arafata. A krv, kao što znamo, nije voda.

***

Kao i sva vračarska deca išao sam u školu „Sveti Sava“, u to vreme dosta modernu i „prestižnu“. Posle sam završio petu beogradsku gimnaziju. Prirodne nauke su mi super išle, a latinski sam baš mrzeo. Od lepih stvari u životu ostao mi je najbolji drug iz klupe, sad već uveliko dizajner i kum – Nenad Petrovic Duda, kasnije autor čuvene „Pesnice“ Otpora. U to vreme škola je bila „ozbiljna stvar“. Bila je fora da učiš i usput treniraš neki sport. Uz pretnju da zvučim kao „matoran“, mislim da je obrazovni sistem od tog vremena prilično nazadovao, a sistem vrednosti, ozbiljno načet devedesetim godinama i kasnije „rijaliti kulturom“ klincima nameće bizarne likove koji bi trebalo da budu sve, samo ne idoli. Verujem da mnogo toga kreće od obrazovanja i to je kroz istoriju lako dokazati. Najuspešnije zemlje imaju najbolje obrazovne sisteme, ili primera radi, ova zemlja je bila najuspešnija kada je imala najbolji obrazovni sistem.

***

Onda mi se dogodila muzika, ni sam baš ne znam kako. Moj stariji brat Igor Popović osamdesetih je bio ozbiljna rok zvezda. Kao lider popularne grupe Jakarta koje se mnogi i danas sećaju, živeo je moj dečački san – putovanja, svirke, naklonost tinejdžerki… Naravno da sam morao da pokušam i ja… I završio sam sa bas gitarom u rok bendu Baal. Jedna od neverovatnih stvari koja nam se kao klincima desila bila je da upoznamo mog prvog pravog idola u životu, Milana Mladenovića, umetnika kakav se rađa jednom u generaciji. Baal je u to vreme delio prostor za vežbanje sa EKV-om, preko puta Pravnog fakulteta, i ja sam imao neverovatnu priliku da mi moj idol Milan postane i drugar, i mentor i učitelj, što je krunisano mojim (sasvim nezasluženim) učešćem u spotovima EKV-a za pesme „Idemo“, „Zabranjujem“ i „Glad“. Valjda sam imao sreće, tada verovatno i nedovoljno svestan svega toga.

***

A onda sam upoznao i svog drugog idola, Zorana Đinđića. Sve je počelo kao studentsko zezanje, kad me je drugarica sa prve godine faksa (pobegli smo sa vežbi iz organske hemije) odvela na Terazije 3, u tadašnje sedište Demokratske stranke. Tada nisam mogao ni da slutim koliko će to promeniti moj život i odvesti me u pravcu u kojem nisam mogao ni da pretpostavim. Da se razumemo, mojoj generaciji urbanih klinaca u to vreme Sloba je već bio prilično odvratan, a tokom devedesetih, dok je srednja klasa naših roditelja cvilela pod njegovim jarmom, a on rasturao zemlju u kojoj smo odrastali, politički aktivizam bio je jedini izbor – uz onaj da zapališ negde preko. Mene je majka rodila tvrdoglavog i nikad se nisam plašio jačeg od sebe, tako da je moj bunt protiv postojećeg sistema bio očekivan i jedino logičan.

***

Zoran Đinđić je imao neverovatan osećaj za mlade ljude, ali u isto vreme je imao i strahovit uticaj na njih. Imao sam sreće da zajedno sa grupom klinaca koji su 92. lepili plakate završim u prvoj generaciji obnovljene Demokratske omladine. Zoran nas je hrabrio i tešio i negde nam bio malo mentor, malo roditelj, malo drugar. Tako smo kroz Demokratsku omladinu svi završili kao najmlađa lista u istoriji Srbije koja se kandidovala za gradske i opštinske izbore (one pokradene, 1996./’97.). Naučio nas je toliko stvari da ih je teško sve i nabrojati. Pre svih onu da čovek, bez obzira na prepreke u životu, mora da juri svoj san, jer je to jedini život vredan življenja. I to da je u Srbiji nekada najčasnije biti gromobran.

***

Imao sam tu privilegiju da ga poznajem i da radim sa njim. Uvek ću pamtiti naš odlazak za New York, kada je pored užasnog rasporeda koji je prethodio tom putovanju, ali i svemu što nas je u SAD čekalo od obaveza, on iskoristio tih nekoliko sati leta preko Atlantika da nauči još nešto reči engleskog, jer je smatrao da mu u životu nije dovoljno to što odlično zna nemački. Na moju konstataciju da bi možda ipak trebalo da se odmori, odgovorio mi je da onog trenutka kada prestaneš da učiš, prestaneš da radiš na sebi, ti si u tom trenutku gotov. Neko bi rekao da je on u tome preterivao, ali jedna od vrednosti Đinđića je bila upravo u tome što je sve svoje ideje živeo i bio njihov autentični predstavnik.

***

Devedesete su bile godine ratova, sankcija, represije i bede, ali i godine građanskog bunta i neverovatne energije. Od studentskih protesta ’92, preko građanskih protesta 1996./’97, do bitke na život i smrt sa metastazom Slobinog režima za vreme Otpora, bilo je časno i uzbudljivo boriti se i rizikovati rame uz rame sa najboljim, najlepšim i najhrabrijim što je ova zemlja imala.

***

Nastanak OTPORA je samo logična posledica – kao poslednji krik malih „Hobita“ u zemlji u kojoj je vlast pokrala sve, i usput vodila pet izgubljenih ratova. U zemlji koju su napuštali najbolji, a njome gazdovali najgori. U zemlji čije televizije su zaboravile Bouvija, ali su prenosile Arkanovu i Cecinu svadbu, ekipa klinaca koja se znala iz protesta 1996./’97. je donela važnu odluku. Ako nema ko drugi da stane na kraj ovom ludilu – moramo mi. Dve godine kreativnosti, adrenalina, humora i ludila kasnije – OTPOR je porastao u silu od 70.000 ljudi. Opozicija je umoljena da zajednički nastupi. A Milošević je konačno otišao u ružni ćošak naše istorije.

***

Čudan je bio taj 5. oktobar za nas koji smo u njemu učestvovali. Dan je počeo tako što smo rizikovali život da osvojimo (ili pre vratimo slušaocima) uzurpirani Radio B92, a završio se na neverovatan način, tako sto smo nas desetak „lidera“ (OTPOR nije imao lidere u pravom smislu te reči) u deset uveče sprečavali razdragani narod da svoju „ljubav“ prema režimu Miloševića iskaže uništavanjem sedišta SPS-a na Studentskom trgu. Tada smo smirili ljude i poveli ih u „muzičku šetnju“ iz jednog jugića sa razglasom- šetnju koja se pretvorila u najveću žurku na svetu. Da mi je neko rekao da ću u istom danu da se borim za rušenje Miloševića, a da ću kasnije uveče da spašavam SPS od građana, umro bih od smeha, ali život je čudo.

***

Zoran Đinđić za mene nije bio samo političar, predsednik Vlade, predsednik Demokratske stranke, već neko ko je čitavu deceniju presudno uticao na mene. Zbog toga, kada govorim o 12. martu, to ne mogu da radim bez emocija i ličnog odnosa prema tom danu, u kojem su najgori krvavih ruku… ubice, kriminalci, pripadnici ovih i onih frakcija tajne policije… ubili najboljeg među nama. Ono što ta grupa zlikovaca nije mogla da sanja je, da i pored toga što su fizički zaustavili Đinđića, njegovu viziju nisu dotakli, jer ona i danas traje. Ne možete se smatrati u bilo kojem smislu ozbiljnim u srpskom društvu, a da sporite ideje koje je simbolizovao i zbog kojih je ubijen Zoran Đinđić.

***

Nakon njegovog ubistva politika je izgubila svaki smisao, zato sam svoje mesto odlučio da prepustim drugima, shvatajući ujedno da postoje mnogi ljudi u svetu kojima moja pomoć može biti dragocena u borbi za ideje i vrednosti za koje sam se i sam borio. To je tačka u kojoj sam svoj fokus sa politike prebacio na druge stvari.

***

Raduje me što Zoranova vizija traje i trudim se da živim koliko god ja to skromno mogu onako kako je on živeo svaki dan. Da sanjam veće, da radim više, da verujem u ljude i kad me razočaraju, i da nikada, baš nikada ne odustanem od onog u šta verujem.

***

Ta 2003. je po mnogo cemu bila prekretnica u mom životu. Sa jedne strane nestala su dva glavna „izazova“ za bavljenje politikom u Srbiji. Sloba Milošević je već zasluženo sedeo na optuženičkoj klupi u Hagu, a ostao sam i bez drugog izazova, a to je rad sa Zoranom Đinđićem koji je bio moj pozitivni izazov. Sve mi je tada postalo besmisleno, jer ja sam sebe nekako uvek doživljavao kao čoveka izazova, a ne čoveka politike. Nekako u to vreme, bivšim otporašima počeli su da pišu aktivisti iz diktatura poput Belorusije i Zimbabvea… „Vi ste napravili veliki nenasilni pokret – kako mi to da uradimo?“.

***

Tako je nastao CANVAS – Centar za primenjenu neasilnu akciju, tim (još uvek) mladih, kreativnih ljudi koji proučava i podučava nenasilni otpor. Za ovih trinaest godina imali smo zadovoljstvo da se sretnemo sa neverovatnim aktivistima iz preko 40 zemalja, od Zimbabvea do Gruzije, od Koreje do Venecuele. Ono što je počelo kao hobi dobilo je svoju organizacionu, i što je mnogo važnije, sadržinsku formu. Skoro deceniju ipo i tri knjige kasnije, srpska nenasilna revolucija postala je prepoznatljiv brend u svetu, a CANVAS je dobio silu nagrada i priznanja. Od liste 100 globalnih mislilaca Foriegn Policy-ja do Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, postoje ljudi koji veruju da je upravo masovni nenasilni građanski aktivizam fenomen koji može da promeni svet.

***

Korak dalje bio je da CANVAS-ove „radionice za aktiviste“ prerastu u prave univerzitetske kurseve. Počeli smo sa Kolorado koledžom 2007. i do danas redovno predajemo na New York University, University of Essex, čak i na prestižnom Harvardu. Rad sa studentima je uzbudljiv, izazovan i stalno te tera da iznova učiš i radiš na sebi. Svakog dana negde u svetu neki kreativni aktivisti izmisle nešto što tebi nikad ne bi palo na pamet, poput Protesta holograma u Španiji prošle godine.

***

Nenasilna borba nije samo posao, ona je i strast, jer provodiš vreme sa aktivistima – po pravilu najboljim delom bilo koje svetske populacije, ljudima koji su spremni da nesebično ulože svoje vreme i trud, i ponekad rizikuju mnogo, da bi svoje zajednice promenili nabolje. Godine istraživanja i iskustva probali smo da spakujemo u zabavnu knjigu „Mustra za revoluciju“ koja je dosad objavljena u Americi, Kanadi, Australiji, Britaniji, Turskoj, Koreji, Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, i naravno Srbiji (za šta posebnu zahvalnost dugujem svom suizdavaču Dan Grafu, koji izdaje i moju omiljenu novinu – Danas).

***

Sledeći korak za CANVAS je da pokušamo da odgovorimo na izazove digitalne ere. Od 2015. imamo kompletno „online“ kurseve (sediš ispred računara i studirasš kurs na Harvard Kenedi školi). U planu je i izrada aplikacije za „nenasilni otpor“ na smartfonu. Možda je to put da ovo važno znanje postane dostupno klincima širom sveta besplatno, brzo i bezbedno, što je dosta važno ako, recimo, živiš u Egiptu ili Erdoganovoj Turskoj.

***

Priroda je moja velika ljubav od detinjstva. Dok su svi klinci u osnovnoj hteli da postanu astronauti i piloti, ja sam se ložio na čuvenu britansku seriju Opstanak, preteču sadašnjih kanala poput Animal Planeta, i sanjao da negde u nekoj šikari čekam sa kamerom da slon uradi ovo, a leopard ono. Sa sedam godina otac me je „navukao“ na pecanje, koje je i dan danas moja velika ljubav, do te mere da sam upisao Biološki fakultet i diplomirao – na ribama! Supruga i ja provodimo svaki slobodan vikend po divnim rekama, jezerima i kanalima u Srbiji. Mašu sam naucio da peca i odlična je. Sledeći veliki izazov je sin Moma, koji će, računam, biti pravi fan bežanja iz gradske vreve.

O sagovorniku

Sve što je Srđu Popovića odvelo u pravcu aktivizma i politike počelo je sa bas gitarom koju je svirao u Baalu i EKV. Ponosni učesnik protesta 1996./’97, važan šraf Otpora, narodni poslanik i savetnik prvog demokratski izabranog premijera Srbije dr Zorana Đinđića. Prestižni politički magazin Foreign Policy ga je uvrstio u „100 najvažnijih globalnih mislilaca“. Časopis The Wired ga je 2012. proglasio za jednog od „50 ljudi koji će promeniti svet“. Svetski ekonomski forum u Davosu ga je 2013. godine uvrstio među „199 mladih globalnih lidera“.

Danas svoje znanje i iskustva o nenasilnom protestu prenosi na ljude širom sveta. Popović je gostujući predavač Univerziteta Harvard, a predavanja drži i na drugim univerzitetima u SAD kao što su Columbia i NYU. Izvršni direktor Canvasa. Pecaroš, suprug i ponosni otac sina Mome.