U susret svetskom finansijskom samitu u Londonu

Za novu svetsku finansijsku arhitekturu

Za razliku od Dominik Štraus-Kana, nobelovac Džozef Štiglic ne isključuje mogućnost da smo već „u novom trenutku Breton Vudsa“. Ali, i po Štiglicu, stare institucije prepoznale su potrebu za reformom, ali se u tom pravcu kreću brzinom sante leda. Nisu ništa preduzele da bi sprečile izbijanje aktuelne krize, pa sada, nakon njenog udara, raste zabrinutost zbog njihovog neefikasnog reagovanja. „Svetu je trebalo 15 godina i jedan svetski rat da bi se ujedinio u suočavanju sa slabostima globalnog finansijskog sistema, koje su doprinele pojavi velike depresije“, objašnjava Štiglic, treba se nadati da nam ovog puta neće trebati toliko vremena, s obzirom na nivo svetske međuzavisnosti, jer bi cena takvog čega bila jednostavno isuviše visoka. Štiglic upozorava, takođe, da se svetski globalni pejsaž promenio, više njime ne dominiraju SAD i Velika Britanija, kao u vreme Breton Vudsa. Osim toga, stare institucije iz Breton Vudsa bile su definisane „paketom ekonomskih doktrina koje su se sada pokazale nefunkcionalnim, ne samo u zemljama u razvoju nego i u centru kapitalizma“, pa zbog svega toga svetski finansijski samit „mora da se suoči s ovim novim istinama, ako namerava da preduzme efikasne korake ka formiranju stabilnijeg i pravičnijeg globalnog finansijskog sistema“. O tome opširnije u Štiglicovom prilogu „The Next Bretton Woods“ za Project Syndicate (november 2008, www.project-syndicate.org), svojevremeno, velikim delom prevedenom na stranicama Danasa.

Štiglic je i u ovom radu posebno upozoravao na američki nacionalni dug, od kojeg će zaboleti glava i američke poreske obveznike, ali i ljude širom sveta. „Čak pre izbijanja finansijske krize očekivalo se da će ove godine američki nacionalni dug porasti s 5.7 biliona dolara (pet hiljada 700 milijardi), koliko je iznosio 2001, na više od devet biliona dolara“, precizira Štiglic. Tome treba dodati da će se ovogodišnji deficit približiti brojki od pola biliona dolara, kao i da će sledeće godine porasti, jer se ekonomski sunovrat SAD produbljuje. Sada se kriza širi, kako je i bilo predviđeno, na tržišta zemalja u razvoju i na manje razvijene države, veli Štiglic.

Pa, ipak, ma koliko se to činilo neobičnim, Amerika još uvek važi za najsigurnije mesto za ulaganje novca, a i garancija vlade SAD ima više kredibiliteta nego garancija jedne države Trećeg sveta. I dok Amerika bude upijala svetske ušteđevine da bi rešila svoje probleme, dok riskantne premije budu rasle, a svetski dohodak, trgovina i cene robe budu bili u padu, zemlje u razvoju suočavaće se s teškim vremenima. Veliki broj zemalja već se okreće MMF za pomoć, upozorava na kraju Štiglic, a treba strahovati da će MMF, bar u nekim slučajevima, pribegavati starim nedelotvornim receptima, kakvi su fiskalna i monetarna kontrakcija, koja će samo produbiti globalne nejednakosti. Kako se već od ovog kasnog Štiglica moglo i očekivati, i u ovom radu on žestoko optužuje SAD što je „izvozila toksične hipotekarne kredite širom sveta, u vidu obveznica potkrepljenih aktivama“, što je „izvozila svoju deregulisanu filozofiju o slobodnim tržištima, za koju čak njen visoki ’propovednik’ Alan Grinspin sada priznaje da je bila pogrešna“, što je „izvozila svoju kulturu korporativne neodgovornosti, netransparentne akcionarske alternative, što pospešuje lošu procenu koja je imala ulogu u ovom debaklu, baš kao što je to bio slučaj i s Enron i Worldcom skandalima pre nekoliko godina“, i, konačno, što je „izvozila svoju ekonomsku stagnaciju“.

Povelja održivog privređivanja

Bilo kako bilo, inicijalni sastanak na vrhu 20 najvećih industrijskih zemalja i zemalja s ubrzanim razvojem (grupe G-20), sredinom novembra 2008. u Vašingtonu, pokazao se zasad samo kao „startni pucanj“ u potrazi za novim finansijskim poretkom. Doduše, već je na tom sastanku dogvoren i usvojen Akcioni plan, koji sadrži čitav paket interventnih mera, njih skoro 50. Od tada ubrzano rade, zapravo, ministri finansija ovih 20 zemalja, u četiri radne grupe, na sprovođenju tog Akcionog plana od 47 tačaka. Reč je, inače, o konglomeratu pitanja, počev od brzog formiranja i osposobljavanja kriznog „menadžmenta“ za ugroženu privredu, do dugoročno orijentisanih reformi svetskih finansijskih tržišta.

Na samitu grupe G-20 u Londonu, koji bi se održao 2. aprila ove godine, a ne krajem aprila, kako je prvotno bilo dogovoreno, bio bi razmotren, dakle, napredak u procesu savladavanja svetske finansijske i ekonomske krize, ako se o nekom velikom napretku sme uopšte govoriti. Političari iz članica EU trebalo bi i u Londonu, kao i u Vašingtonu, da „govore jednim glasom“, ma koliko se u međuvremenu svako od njih pozabavio sam svojom mukom.

Četiri meseca posle susreta u Vašingtonu, i nešto više od mesec dana uoči susreta grupe G-20 u Londonu, u Berlinu su se, 22. februara na najvišem nivou, okupile samo evropske članice ove grupe, zastupljene šefovima država ili vlada, i potpomognute ministrima finansija, kao i predsednikom Komisije EU, predsednikom Evropske centralne banke, predsednikom tzv. Evrogrupe i predsednikom Bank of England, kako bi razmotrili kako su se od tada razvijala finansijska tržišta, i kako deluju već dogovorene mere iz Vašingtona.

Kako je saopšteno iz Berlina, ovi Evropljani izlaz iz postojeće situacije vide, u prvom redu, u formiranju mreže delotvornih kontrolnih instanci na svetskom finansijskom tržištu, o čemu, međutim, ne mogu sami da odluče ni u okviru EU. Zaključci „berlinskog susreta“ biće, i zbog toga, prvo pokazani svim šefovima država ili vlada zemalja EU, dakle Evropskom savetu, na sastanku od 19. i 20. marta u Briselu. Tek posle formiranog jedinstvenog stava „dvadeset sedmorice“, evropske članice grupe G-20 moći će da zastupaju ideju o svetskoj finansijskoj kontroli i na predstojećem susretu u Londonu.

U Berlinu je, u stvari, dogovoren sveobuhvatan katalog zahteva za samit G-20 u Londonu, koji sadrži i tzv. sankcione instrumente za poreske oaze, kontrolu „Hedgefons“, izgradnju sistema ranog upozorenja pred krizama poput aktuelne, ograničenja isplata tzv. bonusa za menadžere, itd.

Verovatno najvažnije je, dugoročno gledano, što je nemačka kancelarka Angela Merkel ovog puta dobila podršku za svoju ideju „Povelje održivog privređivanja“, u kojoj bi trebalo da budu propisani i principi nove svetske finansijske arhitekture. S njom u vezi, Merkelova je u Berlinu rekla – „Ovim se Evropa izjašnjava i o svojoj odgovornosti za svet“.

Govoreći u ime učesnika skupa u Kanzleramtu u Berlinu, Merkelova je rekla i da se nadaju „da bi u Londonu mogao da se postigne ambicionirano uspešan rezultat“. Očekivanja drugih evropskih političara od budućeg svetskog finansijskog samita u Londonu slična su i glae: „Mi smo svi svesni činjenice da je ovo poslednja šansa, mi prosto ne možemo da dozvolimo da skup u Londonu završi neuspešno“. I predsednik Komisije EU Hoze Manuel Baroso je kazao da je samit G-20 u Londonu „od odlučujučeg značaja za svetsku privredu“. Evropske članice grupe G-20 žele da putuju u London sa „zajedničkom snažnom pozicijom“, kako bi susret grupe G-20 učinili uspešnim, precizirala je Angela Merkel.

„Crveni karton“ protekcionizmu

Ono što su prisutni političari i stručnjaci demonstrirali u Berlinu jeste, dakle, u prvom redu odlučnost, iako su Evropljani i dalje neskriveno zabrinuti da li sadašnji „krizni menadžment“, a to znači aktuelni konjunkturni paketi, uvedeni na nacionalnim nivoima, nisu već proizveli ili će proizvesti narušavanja nekih osnovnih principa na kojima počiva ekonomija EU. Recimo, načela neograničene konkurencije. U načelu, svakako, prisutni u Berlinu, kao i sve vlade zemalja EU, odlučno odbacuju protekcionizam i svako ograđivanje nacionalnih tržišta veštačkim, administartivnim barijerama. Po tom neoborivo ispravnom pristupu, slobodna trgovina i otvorena međunarodna tržišta jesu i biće odlučujući i za privrednu stabilizaciju sveta, i moraju i dalje da „ostanu otvorena“. Važno je, svakako, što je ovakav stav i ušao u „završni papir“ berlinskog sastanka evropskog dela grupe G-20. Evropljani polažu, znači, i dalje velike nade u pregovore u režiji Svetske trgovinske organizacije (WTO), u tzv. Doha rundi.

Po volji okupljenih Evropljana u Berlinu, i dugoročno gledano, trebalo bi i već pomenuta ideja Angele Merkel o „Povelji o održivom privređivanju“, pod krovom Ujedinjenih nacija, da doprinese da se kriza, kakva je ova aktuelna, nikada više ne ponovi. Uzgred, nije u ovoj ideji nemačke kancelarke bitno samo eventualno formiranje nekog privrednog ili ekonomskog saveta u okviru UN, po ugledu na Savet bezbednosti UN, kako je to po pravilu interpretirano u medijima, nego u čitavom katalogu kontrolnih mehanizama za svetsko finansijsko tržište. Uostalom, formoranje jednog takvog gremija u UN, podrazumevalo bi i reformu Ujedinjenih nacija, uključujući Savet bezbednosti, a to je beskrajno spor proces, dok je svetska finansijska i ekonomska kriza urgentan problem.

Kontrola ili regulacija svetskog finansijskog tržišta

Grupa G-20 već je u Vašingtonu zaključila da nijedno tržište i nijedan „finansijski proizvod“ ne smeju ubuduće da ostanu nekontrolisani. U berlinskoj „Završnoj izjavi“, s tim u vezi, rečeno je: „Sva finansijska tržišta, finansijski proizvodi i učesnici na tim tržištima – bez izuzetaka i nezavisno od toga gde imaju sedišta – moraju da budu podvrgnuti primerenoj kontroli ili regulaciji!“

One zemlje koje dopuštaju netransparentne i nekorektne poslove, kao i poreske oaze, zahtevala je Angela Merkel, međunarodna zajednica mora da sankcioniše. Kako je već u najavi i rečeno, međunarodnim kontrolama morali bi da budu podvrgnuti, takođe, i privatni ulagački fondovi, uključujući i „Hedgefonds“, jer, ukoliko ostanu van kontrole, mogu da se izrode u opasnost po stabilnost svetskog finansijskog tržišta, jedinstven je zaključak iz Berlina. I, tzv. „rating“ agencije, koje procenjuju vrednost preduzeća i time imaju veliki uticaj na zbivanja na berzama, morale bi ubuduće da budu i registrovane i pod kontrolom, zaključili su prisutni Evropljani na sastanku u Berlinu. Inače, sve evropske vlade preporučuju svojim bankama, a uskoro će ih na to i obavezati, da u tzv. dobrim vremenima oforme i sopstvene visoke rezerve.

Nemački finansijski eksperti, inače, tokom proteklih dana predložili su i uvođenje karte rizika ili tzv. rizične karte, kao i jedan međunarodni kreditni registar. Ove mere trebalo bi da omoguće odgovornim političarima pravovremeno prepoznavanje rizičnih situacija na finansijskim tržištima, po ukupnu ekonomiju. O tomu će sigurno biti još govora i u Briselu i u Londonu.

O budućoj „svetskoj finansijskoj arhitekturi“ još je rano detaljnije govoriti. Uostalom, ona ne zavisi samo, odnosno, ne zavisi u prvom redu od volje Evropljana. Jasno je, međutim, već sada, Evropljani žele da osiguraju potpunu kontrolu i regulisanje svetskih tržišta, uz pomoć ponovo vrednovanih međunarodnih finansijskih institucija. Zbog toga bi i trebalo, po mišljenju Evropljana, jačati ulogu MMF, kao „kriznog menadžera“, što bi, opet, podrazumevalo i da MMF ima na raspolaganju duplo veća sredstva nego dosad. Evropljani bi pozdravili i kada bi Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj, „značajno proširile svoje pozajmice“, rečeno je, takođe, u berlinskom „zaključnom papiru“.

Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, u „berlinskom papiru“ pozivaju se i na „jasan postupak i jasan plan“ za reformu obe ove insitucije. MMF i Forum za finansijsku stabilnost (FFS), koji su ranije formirale zemlje grupe G-7, trebalo bi da pojačaju kontrolu rizika na svetskim finansijskim tržištima. Zapravo, MMF i FFS bi ubuduće trebali da kontrolišu napretke u sprovođenju 47 mera Akcionog plana grupe G-20, usvojenih u Vašingtonu. Do sastanka u Londonu, FFS bi pravovremeno trebalo da bude proširen i učešćem zemalja tzv. ubrzanog razvoja.

Britanski premijer Gordon Braun, recimo na kraju ovog nastavka, u Berlinu je govorio i o novom „Nju dilu“, koji bi važio za celi svet. O tom maglovitom pojmu više bi se moglo saznati narednih dana, najkasnije 2. aprila u Londonu, kada će upravo Braun ugostiti najvažnije svetske državnike, među kojima se očekuje i novi američki predsednik Barak Husein Obama.

Nastavlja se