Ubistvo Đinđića zauvek će biti prožeto pitanjima bez odgovora

Vilijem Montgomeri Saopštenje srpskih vlasti o hapšenju saradnika Caneta Subotića zbog krijumčarenje cigareta i spekulacije povodom predstojećeg podizanja optužnice protiv njega, izazvalo je pravi nalet optužni i kontraoptužbi, između ostalih, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, direktora Biroa za informisanje Bebe Popovića i bivšeg potpredsednika vlade Čede Jovanovića. Krajnji rezultat treba da nas podseti na intenzitet borbe za vlast tokom Milošvevićevih godina i posle njegovog pada.
Euforija nakon pada Miloševića i zagrljaj u koji je Zapad prigrlio novu vladu maskirali su dve neprijatne činjenice. Prva je bila dugotrajan, fundamentalni sukob između Vojsilava Koštinice i Zorana Đinđića. Druga je to što su gotovo svi najgori aspekti Miloševećeve ere i dalje bili na delu. Bogati tajkuni su jednostavno promenili pravac finansiranja. Kriminalne grupe su nastavile svoje aktivnosti. Obaveštajne službe popunjene starim komunistima i Miloševićevim pristalicama nastavile su da operišu praktično bez ikakvih personalnih promena. Crvene beretke su očuvale svoju snagu, kapacitete i sećanje na to kako su izvršavale ilegalne akcije u ime države.
To je imalo dve osnovne posledice. Prva je da je postmiloševićeva vlada imala, u stvari, manje vlasti nego što je bilo ko mogao da pomisli. Skrivene u senci bile su već pomenute moćne snage koje su u nekim oblastima bile zakon za sebe i imale su mogućnosti da pomognu ili da ometu vladine inicijative. Druga posledica bila je ta što su se praktične sve te snage svrstale na jednu ili drugu stranu kad se razbuktao sukob Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Konačan rezultat pojavio se u vidu usporavanja demokratske tranzicije. Doveo je, takođe, i do ubistva premijera.
Usledio je potpuni slom između snaga koje su smatrane „lojalnim“ jednom ili drugom protagonisti. Nigde to nije bilo očiglednije nego u oblasti saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. Koštunica je zarad filozofskih razloga i da bi oslabio javnu sliku Đinđića zauzeo (jasno, veoma negativnu) poziciju čistih ruku povodom presudnog pitanja – transfera optuženih u Hag, prepuštajući potpuno Đinđiću da to uradi ili ne uradi. Ako to učini – navući će na sebe bes nacionalističkih elemenata u Srbiji. U suprotnom, njegova vlada je rizikovala da izgubi podršku, saradnju i finansijsku pomoć koja je priticala u Srbiju sa Zapada. Na njegovu veliku čast, on je stavio na prvo mesto usmeravanje zemlje u pravcu evroatlantskih struktura, zapostavljajući svoju ličnu popularnost. To ga je na kraju koštalo života.
Đinđić je shvatio da između jedinica vojske koje kontroliše predsednik Koštunica i nacionalističkih tendencija u većem delu policijskih snaga nema praktično nikoga na koga bi mogao da se osloni u preduzimanju teških koraka. Kad je došlo na red visoko osetljivo pitanje hapšenja MILOŠEVIĆA, Đinđić se stoga obratio za pomoć Miloradu Ulemeku (Legiji), lideru Crvenih beretki. To je bio isti Legija kojeg je Zoran sreo jedne noći upravo pred pad Miloševića 5. oktobra, da bi s njim postigao sporazum da Crvene beretke ne krenu protiv snaga DOS. Legija je za uzvrat prilikom hapšenje Miloševića doveo nekoliko članova Zemunskog klana maskiranih ski maskama. Kasnije se ispostavilo da su, u stvari, došli u istom belom minibusu koji su koristili nekoliko meseci pre toga prilikom otmice i ubistva Ivana Stambolića. Zoran Đinđić, uvek samouveren u svojim poslovima sa raznim tipovima, zarad kratkoročnih operativnih ciljeva, vezao je sebe mnogo dublje za čoveka koji će biti odgovoran za njegovo ubistvo i koji je imao na rukama mnogo više krvi, nego što je Đinđić mogao ikad da zamisli.
Tačka preokreta u Đinđićevoj administraciji bila je pobuna Crvenih beretki u novembru 2002. Povod je bi taj što je Crvenim beretkama izdata naredba – koju su i izvršili – da uhapse dvojicu Srba, braću Banović. Tek kad su oni prebačeni u Hag, Crvene beretke su zaista shvatile prirodu njihovog hapšenja. Pobuna je bila bazirana na toj izdaji i strahu da to nagoveštava slična hapšenja unutar njihovih redova u vezi sa Tribunalom u Hagu.
U jednom trenutku, tokom revolta, Zoran Đinđić i njegov tim procenili su snage koje su im lojalne i zaključili da Crvenim beretkama ništa ne stoji na putu ukoliko odluče da marširaju na prestonicu i da uspostave kontrolu. Predsednik Vojislav Koštunica javno je stavio do znanja da se on i armija pod njegovom kontrolom neće mešati. Njegov sukob sa Đinđićem bio je na vrhuncu i nije video nikakvu političku korist da pusti Đinđića da se izvuče iz škripca. Takva odluka osnažila je Crvene beretke da nastave svoju pobunu i zapečatila je Đinđićevu sudbinu.
Đinđić je otišao u bazu Crvenih beretki u Kuli praktično sam i postigao je sporazum sa Legijom. Iako je time okončana pobuna, cene je bila suviše visoka. Ona je uključivala i postavljanje člana Crvenih beretki Miodraga Bracanovića na mesto zamenika Državne službe bezbednosti (čime su Legija i kompanija dobili pistup unutrašnjim informacijama sa najvišeg nivoa). Od tog trenutka arogancija zemunskog klana je samo rasla. Krajem 2002. i početkom 2003. bilo je jasno čak i spoljnim posmatračima da su aktivnosti organizovanog kriminala neposredna pretnja autoritetu države i demokratskoj tranziciji Srbije. Zapadne zemlje počele su da vrše pritisak na Đinđića i njegovu vladu da krenu u akcijiu protiv njih. Zoran je uhvaćen u zamku dva podjednako loša izbora.
Sve je to dostiglo vrhunac kad je izbio sukob između članova Zemunskog klana i Ljubiše Buhe, poznatog kao Čume, njihovog bivšeg bliskog saradnika. Nakon što su pokušali da ga ubiju, Buha je zatražio zaštitu srpske vlade i postao zaštićeni svedok. Konačan rezultat je bio zapanjujuće detaljan opis velikog broja ubistava i podjednakog broj otmica, sa imenima izvršilaca, kako i zašto su nedela počinjena. To je bio presudan dokument koji Đinđiću nije ostavio izbor, osim da krene na članove zemunskog klana. Oni su odmah saznali o toj odluci preko svojih unutrašnjih izvora i gledali na nju kao izdaju svog „razumevanja“ sa premijerom. Zorana Đinđića je 12. marta 2003. ubio Zvezdan Jovanović, zamenik komandanta Crvenih beretki, po nardebi Legije i uz punu podršku zemunskog klana.
Slično atentatu na Kenedija u Sjedinjenim Državama, ubistvo Đinđića zauvek će biti prožeto pitanjima bez odgovora. U oba slučaja mi, možda, znamo ko je povukao oroz, ali nikad nećemo biti potpuno sigurni kad je reč o pozadini toga, ili ko je bio direktno ili indirektno umešan. Istoričari koji pokušavaju da tačno opišu eru DOS i atentat na Đinđića biće frustrirani svojom nemoći da saznaju: a) Pun obim Đinđićevog odnosa sa Čumetom i Legijom. Kakve su aranžmane imali i kad su napravljeni?
b) Pun obim odnosa Čede Jovanovića sa zemunskim klanom, verovatno sa Đinđićevim znanjem ili u skladu sa njegovim uputstvima kao i svrhu toga?
c) Da li su Legija i zemunski klan delovali potpuno sami kad su izvršili atentat, ili su imali – ili osećali da imaju – podršku drugih?
d) Da li je pobuna Crvenih beretki sprovedena jednostavno uz pasivni pristanak predsednika Koštunice i njegovih savetnika, ili su neki od njih igrali aktivniju ulogu, bilo u pothranjivanju pobune na prvom mestu, ili podsticali njeno nastavljanje?
e) Šta se dogodilo kada se Legija predao u Ministarstvu unutrašnjih poslova i, očigledno, sreo sa nekoliko zanimljivih pojedinaca? Kako je i zašto nestala zvaniča knjiga posetilaca Ministarstva te noći? Zašto postoji toliko malo službenog interesa da se obelodani puna priča o tome?
Realnost je takva da sukob Koštunica/Đinđić i dalje postoji i da svaka strana insistira na onim pitanjima, gore navedenim, koja im odgovaraju, a studiozno ignorišu ona koja im ne odgovaraju.