Foto: Danas/A. L.Tog dana najvažnija vest bio je otkaz profesorke Jelene Kleut. Pravičnost ovog društva i snaga za koju su mnogi verovali da je nestala, iznenada se ponovo uzdigla.
Januarska hladnoća i neizvesnost. Neizvesnost šta će biti ako se ljudi ne probude. Ako pustimo da jedini tračak odbrane Univerziteta nestane. Ko smo mi ako nam u našu kuću ulaze da bi nas iz nje izbacili? Ko smo mi ako ne ustanemo protiv nepravde koja se pred našim očima događa? Ko smo mi uopšte?
Jelena je oduvek bila ispred svih nas. Stajala je ispred kordona Žandarmerije zajedno sa svojim studentkinjama i studentima. Podrška, mentorstvo i, pre svega, vodilja. Vodilja ka kritičkoj misli koja je ovom društvu neophodna. Kompetencija i znanje, oslonac i prijateljstvo. To je profesorka Jelena Kleut.
Ruke su nam se smrzavale, ali poziv pred kojim se ne ćuti ostaje obaveza svakoga u kome je ostala makar trunka integriteta i težnje ka slobodi. Stajali smo ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, institucije koja je već ranije pokazala da oni koji se nazivaju njenim rukovodstvom nisu dostojni da je vode.
Doneta je odluka da uđemo u fakultet. Borbenost profesorke Sanje Kljajić i njena odlučnost da brani, pre svega, svoju prijateljicu i saborkinju Jelenu, bile su nešto što se rečima teško može opisati. Jelena se obratila okupljenima rečima: „Znam da kada vičete Jelena, mislite na ceo Univerzitet.“
Okupljeni su se širili po čitavoj zgradi. U jednom trenutku, potpuno intuitivno, bez plana i predumišljaja, prilazi koleginica i izgovara: „Moramo u blokadu.“ U narednim trenucima uzima megafon i jasno i glasno saopštava da je od ovog momenta Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu u blokadi.
U prvom trenutku pomislili smo da nećemo uspeti, da nas nema dovoljno. Vrlo brzo smo se razuverili. Studenti i građani donose ogromne količine dušeka, ćebadi i jastuka. Izvlači se čuveni slavski sto koji je obeležio prvu blokadu Filozofskog fakulteta. Pumpaju se desetine dušeka. Odjednom, scene su nam već poznate. Ovo smo već videli. Opijeni zajedništvom i srećom zbog ljubavi među ljudima, ne razmišljamo o mogućim posledicama. Hodnike brutalističke građevine ispunjava osećaj solidarnosti.
Dekan se više puta obraćao megafonom. Po reakcijama okupljenih bilo je jasno koliko je to obraćanje bilo mučno za slušanje. Neprestano je govorio o značaju veština komunikacije, predmeta koji i sam predaje, iako se činilo da ih ni sam nije u potpunosti savladao, s obzirom na to da se u jednom trenutku obratio ženi koja mu je negodovala rečenicom: „Ne deri se.“
Obratio se i prodekan, poručivši da isključivo od nas zavisi da li ćemo ponovo gledati 5. septembar, dan kada je ova institucija u očima mnogih izgubila legitimitet. Dan kada su na sopstvenu decu bačeni suzavci i podizani pendreci. Dan kada je naša kuća bila okupirana policijskim snagama. Dan kada su umesto studenata u čitaonici stajali oni koji knjigu, po svemu sudeći, nikada nisu ni otvorili.
Pred očima nam se odvijaju scene za koje smo se nadali da više nikada nećemo gledati. Posmatramo studente i profesore koje izvlače i isteruju iz zgrade fakulteta. Empatije nema. Postoji samo sila. Sila nad golorukom decom. Guraju, viču, vređaju. Slika jedne akademske i ugledne institucije urušava se pred našim očima.
Kao i prethodnog puta, policijske jedinice ulaze kroz čitaonicu. Po svemu sudeći, za mnoge od njih to je bio prvi put da tuda prolaze. Odnosno, sada već drugi.
Zaključak se nameće sam od sebe. Tog dana nije napadnuta samo profesorka. Napadnut je Univerzitet. Napadnuta je ideja slobodne misli. Tog dana je, uprkos svemu, postalo jasno da dok god postoje ljudi koji su spremni da se bore, Univerzitet će biti odbranjen. Sloboda nikada nije osvojena, već iznova i iznova odbranjena. Novi Sad je spreman na samoodbranu i to je dokazao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
