Godinama već Priboj tavori kao prava kulturna provincija. I onda, odjednom, ovog leta održan je pravi veliki rok koncert, na kome su svirali Atomsko sklonište, Generacija 5, Vlada džet bend i nekoliko neafirmisanih grupa iz Srbije.
Bio je to pravi praznik i za nas koji smo tu muziku živeli, ali i za one koji u to vreme nisu bili rođeni. Pored roditelja, u ritmu muzike pocupkivala su njihova deca. „Treba imat dušu“, „Djevojka broj osam“, „Ti samo budi dovoljno daleko“, „Najjači ostaju“…
Začas su među pribojskim srednjoškolcima to postale pesme koje osećaju i koje ih ispunjavaju. Muzika zajedničke prošlosti, glasovi nekad svima znanih pevača iz Pule, Zagreba, Beograda… činilo se da je te letnje večeri to bio jedini zvuk koji i stari i mladi mogu da osete na poznati način.
Takva muzika se poslednjih meseci zato i može čuti svuda. Malo Azre na početku, pa Atomci, Idoli, Film, Haustor, kod najstarijih i Arsen Dedić – i sve prelazi u setan osmeh. Ta nas muzika opominje kako nam je teško kretati se kroz sadašnjost, a o budućnosti da i ne govorimo. Melodije prošlosti, uvek lepše nego što su zaista bile, kao da su mera naše nemoći da se nekud krene, da nam se dogodi nešto stvarno. Možda su je zato naknadno prisvojila naša deca.
Priča o rok muzici, kao i bilo gde drugde, nije samo povest o zvuku koji je ispunjavao prazninu, već i o rečima kojima je pojedinac nešto poručivao društvu, vremenu, samom sebi. Nije teško danas prepoznati smisao pobune, smisao otpora i opomene. Deo roka je i to bio, unutrašnja snaga i lepota sred opšte bezvoljnosti.
Sve je ovo namerno prepušteno samim konzumentima, i generaciji koja je bliža pedesetim i srednjoškolcima – da se preko nekog stiha vrati u „stvarnost“, da iznova prepozna trenutak. Pesme koje smo pomenuli na početku tvore posebnu atmosferu, predstavljaju riznicu uspomena, kao da su se uselile u neki zvuk ili reč, i samo oni mogu da ih prizovu. Te pesme bile su verni pratioci našeg svakodnevlja, naših snova i ljubavi, u njima kao da je zauvek ostao jedan deo nas.
Ove pesme u nama bude sasvim razumljivu setu, jer pripadaju vremenu iz koga smo nasilno isterani i zbog toga ova prošlost ne liči na neku drugu. Čovek poželi da je iznova osvoji, da bude siguran da je zaista njegova. Uspomene koje su bile samo „naše“, postaju polako i uspomene naše dece.
A onda krenu i razmišljanja – da li bi se nešto sasvim drugo dogodilo sa rok muzikom i da nije bilko rata i deobe. Na to je ukazivalo mnogo toga. Iluzije su izgledaje davno potrošene, buka je nadjačala zvuk, reči su izgubile istinsku snagu. Mnogi su se pomirili s tim, a da nisu bili ni svesni.
U meri u kojoj nam bude važno da sagledamo sopstvenu kulturu, vrednovanje onoga što se nekad zvalo potkultura a danas se jasno prepoznaje kao sastavni deo duha vremena, dobiće svoje realno mesto. To, međutim, ne važi za uspomene. Bilo gde da krenemo, u bilo koju zemlju, u bilo koji vek, mi sebe vodimo sa sobom.
Autor je profesor i novinar iz Priboja
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
