Uživanje u privilegijama kolonijalne uprave

UNMIK je na Kosovu oličenje sile, a ne – pravde. Reč je o organizmu sa apsolutnom moći, koji odobrava zakone, kontroliše njihovo sprovođenje a može i da ih proglasi nevažećim. Lokalne institucije otuda i funkcionišu jednosmerno, omogućuju UNMIK-u da sprovodi kontrolu nad životom građana, koji sa svoje strane nemaju pristup instancama moći.
Vlada Kosova je lišena delotvornosti u dvostrukom pogledu. Pre svega, ne postoji ministar inostranih poslova, niti ministar za informisanje, kao ni ministar odbrane. Od postojećih ministara nijedan nema ni stvarnu odgovornost, ni stvarnu moć. Etem Čeku, ministar energije i rudarstva nema kontrolu nad KEK-om i Trepčom, dva javna preduzeća u rukama Kosovo Trust Agency (KTA). Isto kao što ni Kemal Ahmeti, ministar saobraćaja i telekomunikacija ne upravlja prištinskim aerodromom, železnicom ili poštom; ili kao što ministar unutrašnjih poslova, Fatmir Redžepi i ministar pravde, Jonuz Salihaj, nisu odgovorni za policiju i pravosuđe, koji su pod UNMIK-om.
Na Kosovu ima oko 40 političkih partija, ali od takvog pluralizma nema nikakve koristi ukoliko nema države. Sam Milošević je svojevremeno, devedesetih godina, dao odobrenje za njihovo osnivanje. Kada ste izloženi pritisku i bez države, borba protiv stvarnog neprijatelja biva zamenjena jalovim nadmetanjem domaćih političara, što stvara privid normalnosti i demokratije. Uz to, poslovni ljudi ulaze u politiku i obrnuto. Na Kosovu postoje moćne vođe slabih partija, a po hijerarhiji se odmerava korupcija, neodvojiva od antidemokratskih osobenosti sistema čije oličenje ni u kom slučaju nisu poštenjaci.
Osim što je nepouzdan i nedemokratski, režim koji je nastao pod UNMIK-om sadrži i elemente kolonijalne uprave. Funkcioneri ove institucije dolaze na Kosovo zato što dobijaju dvostruko veću platu od one koju bi imali u svojoj zemlji, odlaze na produžene vikende, ne plaćaju poreze, brzo napreduju u karijeri, imaju male troškove i ne snose odgovornost u odnosu na lokalno stanovništvo. Sve u svemu, posao im se svodi na uživanje u privilegijama.
U poslednjih šest godina, na Kosovu je bio izuzetno popularan termin „multietničnost“. Ali, njegovo značenje je ostalo nejasno. Ne postoje konkretni primeri, kao plod iskustva, na osnovu kojih bismo mogli da vršimo poređenje. Stoga se i ne zna tačno kako da se odredi stepen ostvarenja. Na isti autoritaran način na koji je pokušao da ostvari demokratiju, UNMIK se od samog početka trudio da ostvari multietničnost upravo kroz njenu suprotnost, to jest etničko razdvajanje. Od 1999. godine do danas izvršio je podelu stanovništva na Albance, Srbe, Rome, Turke, Egipćane, Bošnjake i Aškalije, naglašavajući razlike, umesto da podstiče zajedničku potrebu za slobodom, dostojanstvom, zaposlenjem, solidnim obrazovanjem, zdravstvenom zaštitom, socijalnom sigurnošću. A to nije slučajno; da bi se odgovorilo na takve zahteve, neophodan je stvarni ekonomski i društveni napredak, koji UNMIK nije ni pomislio da ostvari. Naprotiv.
Našu zemlju odlikuje krajnja zaostalost, na svim planovima. Siromaštvo, nezaposlenost i nezadovoljstvo su u porastu. Oko 15 odsto stanovništva živi u krajnjoj oskudici, 40 odsto stanovnika jedva preživljava, a preko 60 odsto je nezaposleno. Godine 1988. registrovano je 42.026 novorođenčadi. Danas oni imaju osamnaest godina, punoletni su i bez posla. Bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika je 964 evra, dvadeset i dva puta manji nego u Nemačkoj! Investicije ne postoje niti bilo kakav značajan porast proizvodnje. Trgovinski deficit je ogroman: godine 2004. on je iznosio 1,03 milijarde evra, dok je izvoz jedva dostigao 45,1 miliona.
Najpre smo izvozili osobe koje traže politički azil. Danas nam ih vraćaju nazad. Većina stanovnika – osim onih koji drže vlast – ekonomski nazaduje, a nedostatak razvoja znači odsustvo budućnosti. Siromašna zemlja Kosovo izvozi novac ka Evropskoj uniji: 74 odsto bankarskih depozita stanovnika Kosova koncentrisano je u dve strane banke, 190 miliona evra uloženo u penzione fondove u inostranstvu, što odgovara otprilike sumi od 200 miliona evra, na koliko je procenjena vrednost kosovske pošte i telekomunikacija.
U prvim godinama posle rata prisustvovali smo povratku skoro milion osoba deportovanih od strane vojske i srpske policije i rekonstrukciji 120 hiljada kuća koje je razrušila jugoslovenska armija. Posle te prve faze, u znaku humanitarne pomoći i pomirenja, trebalo je da nastupi sledeća faza napretka. Ali, to se nije dogodilo, niti s tim u vezi postoji bilo kakav plan. Odsustvo planova vezano je za odsustvo vizije budućnosti. Za sedam i po godina UNMIK je predstavljao upravu ad interim bez roka: pravu pravcatu protivurečnost. UNMIK je pokrenuo neke procese a sada očekuje njihov ishod, a od toga će zavisiti budućnost, uključujući i budućnost njega samog.
Razvoj je glavni faktor integracije. Na Kosovu je, ako se isključi veliki deo srpske manjine, ostalih pet manjina integrisano. Faktički, na Kosovu, zapravo, i ne postoje manjine, nego samo etničke zajednice. Manjine su svojstvene nacionalnim državama, a Kosovo to nije. Može da se govori o srpskoj manjini u Hrvatskoj, ali ovde ne. Na Kosovu sve zajednice imaju isti pravni status i jednaku korist od demokratije, prosto zato što demokratija, odnosno, princip većine – ovde ne postoji.
A zašto se uopšte govori o manjinama? To je verovatno posledica osobenog statusa Kosova i straha da bi njegova nezavisnost mogla da izazove domino efekat. Ovakav strah je u osnovi rasprava o pravima manjina, za koja se smatra da bi pod upravom OUN u većoj meri bila zaštićena. Mnogo je veća zabrinutost za mogućne posledice nezavisnosti Kosova nego za stvarno stanje etničkih zajednica koje žive na njegovoj teritoriji. U stvarnosti, Kosovom vlada novija manjina, manjina koju predstavljaju „međunarodne snage“ kako ih mi nazivamo u Prištini, čije odluke izvršavaju UNMIK i KFOR.
Činjenica da srpska manjina nije integrisana nema veze samo sa tužnom prošlošću, nego i sa budućnošću. Sve susedne države žele da Kosovo postane nezavisna država, ili, ukoliko do toga dođe, onda u najmanju ruku nisu zabrinute zbog eventualnih posledica. Sve, sem Srbije, koja je zastupljena na našoj teritoriji sa svojim paralelnim strukturama. Nastavnici, lekari, srpski rukovodioci dobijaju dve plate: jednu od kosovskog budžeta, a drugu od srpskog. Najveći stepen integracije srpskog i albanskog stanovništva ostvaren je nezavisno od zakona: pre svega u bezbrojnim kancelarijama UNMIK-a i KFOR-a gde su radili jedni uz druge bez ikakvog incidenta; zatim, unutar kriminalnih organizacija i u okviru sive ekonomije. Tamo gde dolazi do mešanja, oseća se da je proces razvoja započeo, zapaža se blagostanje i širi se osećaj napretka među stanovništvom, a to podstiče mir, sigurnost i stabilnost.
Na Kosovu se, nažalost, sigurnost shvata isključivo u vojnom smislu. Uz ovakav način razmišljanja UNMIK izbijanje nereda vidi kao „krizu“, a ne nešto što stanovništvo svakodnevno doživljava. Značajno je imati pravo glasa, ali je još značajnije imati hrane i posla onoliko koliko je potrebno. Tim pre, što se na izborima na Kosovu, zapravo ne bira, već isključivo daje legitimitet već postojećem sistemu.
Izvod iz obimnijeg teksta objavljenog u časopisu
„Limes-plus“ br. 1-2007.