Vanzemaljac iz komšiluka

Rumunski antropolog svetskog autoriteta Mirča Elijade, početkom šezdesetih u eseju „Pomodne kulture i povest religije“ analizirao je opsesiju letećim tanjirima i zaključio da UFO ludilo ima isto uporište kao još dve velike pomodne opsesije. Prva je sirotinjska manija za astrologijom, a druga naučna, opsesivna strast za strukturalizmom. Sve pobrojane discipline Elijade je okarakterisao kao ljudski azil od otuđenja u ovozemaljskoj rutini deprimirajuće svakodnevice i sveta koji pati od deficita „višeg smisla“ egzistencije. U vreme kada je Elijade pisao esej, primećuje na jednom mestu hrvatski filmski kritičar Jurica Pavičič, filmski svemirci bili su veoma jednostavna bića i metafora hladnoratovske epohe („mali zeleni“ kao „mali crveni“). Umesto „ufološke ksenofobije“, dodaje Pavičič, Spilberg je filmovima „Bliski susreti treće vrste“ i „E.T.“ nametnuo komercijalnom filmu „ufološki detant“ koji je, opet, bio sasvim na Elijadeovom tragu: „Svemirci više nisu bili zloćudni Drugi, nego figure iskupitelja, kompenzacija za Boga ili barem za oca. Upravo zbog toga oni su središnji deo Spilbergovog sveta, sveta koji počiva na žudnji za patrijarhalnim redom. Mnogi Spilbergovi filmovi su o rasturenim porodicama koje na okup sabira izvanjsko čudo. U njegovim SF svetovima to čudo dolazi sa zvezda, a obnova porodice ima kosmičke dimenzije.“ Dakle, ejlijeni se vide kao blagotvorna sila i iscelitelji porodičnih rana. „Oduvek sam želeo da ispričam priču o reakciji desetogodišnjeg deteta čiji se roditelji razvode“, kaže Spilberg. „Možda je „E.T.“ moja dečačka fantazija o tome kako bih mogao da budem manje usamljen. To je dečački san o posebnom prijatelju koji uspeva da pomogne dečaku da preboli tugu zbog razvoda roditelja“, dodaje veliki reditelj.

U njegovoj režiji, prema scenariju Melise Matison i u produkciji Spilberga i Ketlin Kenedi, „E.T.“ je uzbudljiva i dirljiva priča o posebnoj vrsti prijateljstva koje se razvilo između usamljenog dečaka Eliota i mudrog i dobroćudnog došljaka s druge planete koji se izgubio na Zemlji, a koga progone naučnici i vladini agenti želeći da od njega naprave zamorče. Povodom dvadesetogodišnjice premijere (2002), kuća Universal Pictures jubilej je proslavila doteranom verzijom filma koja uključuje i neke scene koje ranije nisu viđene. Urađena je nova montaža, neke scene su kompjuterski usavršene, a izvršen je i digitalni remiks zvuka.

Legenda o E.T.-ju započeta je u jednom sasvim drugom kontekstu. Naime, Spilberga je zaintrigirala priča o susretu ljudi sa vanzemaljcima do koje je došao tokom rada na svom prethodnom filmu „Bliski susreti treće vrste“. Ta priča govorila je o jednoj farmerskoj porodici u čiju su kuću pokušali da uđu vanzemaljci slični gremlinima i pritom ih veoma uplašili. Sećajući se toga Spilberg kaže da je, pošto je pročitao scenario, shvatio da to nije film koji bi želeo da snimi, jer bi to bilo protivno njegovim uverenjima. Još kao dečak verovao je da bi vanzemaljci bili prijateljski raspoloženi prema Zemljanima. „Prvu meteorsku kišu video sam sa četiri ili pet godina. Otac me je odveo u neku „nedođiju’ u Nju Džersiju odakle smo posmatrali nebo i videli meteore. Nisam bio uplašen. Moj otac je voleo naučnu fantastiku i govorio mi je da ne veruje da su vanzemaljci agresivni ako već imaju tehnološke mogućnosti da prelaze tako velike razdaljine. Smatrao je da su oni radoznali i da žele da svoja znanja prenesu u druge zvezdane sisteme, vrstama koje su manje napredne. Jednostavno, otac je taj koji me je naučio da, ukoliko nešto postoji, to sigurno nije loše već dobro.“ U saglasju sa svojom komercijalnom filantropijom, Spilberg je odavno rekao da će, ako ikada bude redizajna E.T.-ja, izbaciti scene s oružjem i kaže „ne mogu prežaliti činjenicu da se u filmu koristi oružje protiv dece“. Tako su u onom ispeglanom E.T.-ju iz 2002, u legendarnoj poteri na biciklima, agenti – „ljudi u crnom“ – ostali bez oružja, pa se deci koja pokušavaju da spasu došljaka od sudbine zamorca u laboratoriji FBI-ja, umesto pucaljkama pretiti motorolama. Takođe, iz prepirke između Eliota i njegovog starijeg brata Majkla izbačena je psovka „penisbreath!“, koju uvređeni desetogodišnjak dobacuje starijem dečaku zato što je ovaj E.T.-ja nazvao „gnomom“.

Kao danak terorističkim napadima na Njujork 11. septembra, žrtvovan je i prigovor Eliotove majke Meri, koja na Noć veštica prebacuje deci, koja se zajedno s vanzemaljcem spremaju za maskenbal, da tamo ne mogu ići prerušeni u teroriste i ta politički nekorektna reč zamenjena je sa „hippie“, kao cenzorski mnogo neutralnijim i bezbolnijim terminom.

Kasting za „žive“ glumce je normalna stvar, ali početkom osamdesetih kreiranje originalnog vanzemaljca i potrebna tehnologija predstavljali su pravi izazov. „Bilo je teško stvoriti ga, zato što sam želeo da bude poseban. Nisam želeo da liči na vanzemaljce iz drugih filmova. Njegova anatomija je morala biti takva da publika ne pomisli da se tu radi o osobi koja na leđima ima rajsferšlus“, seća se Spilberg. Zbog toga je on zamislio da E.T. bude visok manje od metar, da ima vrat poput teleskopa i kratke noge s velikim stopalima. Čovek koji ga je konačno uobličio zove se Karlo Rambaldi. Kada su oči u pitanju, Spilbergova inspiracija bile su fotografije Alberta Ajnštajna i Ernesta Hemingveja iz starosti. „Dopale su mi se njihove oči“, priznaje. „Rekao sam Karlu da E.T.-jeve oči moraju da imaju tu frivolnost, malaksalost i tugu kao njihove.“ Uostalom, „oči su biće duše“ ako je verovati Džimu Morisonu. Svetleće srce vanzemaljca rešeno je stavljanjem halogene lampe u njegove grudi.

Snimanje filma počelo je 8. septembra 1981. u Los Anđelesu. Odnos ekipe i glumaca prema E.T.-ju bio je kao da je on stvarno živ. To je naravno laskalo njegovom tvorcu Karlu Rambaldiju. „Tokom snimanja svi su zaboravljali da u sebi sadrži mehaniku“. Jednog dana posetilac snimanja, koji nije imao veze sa produkcijom, ismevao je E.T.-ja i cela ekipa ga je odmah zamrzela. Drugom prilikom, asistent šminkera čije je zaduženje bilo da prska E.T.-ja kako bi ovaj sve vreme izgledao sveže, zamolio ga je da okrene glavu što je on i učinio, odnosno njegovi tehničari, a asistent se prepao.

Da je sniman danas, E.T. bi verovatno u potpunosti bio kompjuterski generisan. Možda i zato lutka ima u sebi lepotu pokreta „vanzemaljca iz komšiluka“. Film je košato 10, 5 miliona dolara, ali je već u prvom vikendu prikazivanja zaradio 11,9. Do kraja prikazivanja na američkom tržištu zaradio je 399 miliona dolara, plus 301 milion na ostatku planete. Tajna je, možda, što neko reče, „u dobro osmišljenoj razmeri trenutaka vrhunske ingenioznosti, trenutaka prave komedije, nekoliko stravičnih trenutaka i par vrlo tužnih prizora koji će svakome naterati suze na oči“.

Tuga. Tuga kao takva. Kad si sam i daleko od kuće.