Varljiva jesen „četr’es osma“

Kao da je opet došla „četr’es osma“. Na jednoj strani „Tito, partija“ na drugoj Rezolucija Informbiroa. Šta god da kažeš, pogrešićeš. I zidovi dobili uši. Kad je postalo jasno šta treba reći i kako treba ćutati, za mnoge je bilo kasno. Prvi petlovi koji su prerano „propevali“ završili u „loncu“ (Golom Otoku). Više „grešnika“, nego velikog kamenja na „Golom“. (Tada se izgleda zametnula ona narodna „ćutanje je zlato“).
Zatim su se, u SM vremenima, opet kao po oštrici noža, razdvojili „patriote i vernici“ na jednoj, i „spoljni neprijatelji i domaći izdajnici“ na drugoj strani (ili „Ušće“ i „Terazije“, ako ostanemo na geografskim terminima).
„Peti“ je trebao da donese veliko otrežnjenje. U korist čoveka, malog i običnog, ali i najvećeg i jedinog. Da taj i takav „mali, veliki čovek“ još nije pobedio, „a kad će ne znamo“, kao što reče Đekna, najbolje se može videti kad danas otvorimo naslovne strane prestoničkih dnevnih novina, koje se u poslednje vreme inače množe kao ameba (svaki veći oligarh hoće svoju novinu). Opet je „obični život“ ustuknuo pred „golom politikom“. Cene, troškovi života, plate, penzije, javna potrošnja, čak i KIM, su se, sa naslovnih i udarnih strana, povukli u zapećak, ustupivši mesto napisanim ili najavljenim krivičnim prijavama, uvredama, psovkama, sećanjima iz šahtova i drugih undergrounda, koje unakrsno razmenjuju dojučerašnji bliski saradnici i prijatelji. Kao kada se žena i muž razvedu posle „zlatne svadbe“ pa „opljunu“ jedno po drugom. Ustvari, više po sebi i svojoj sujeti.
Sad je dosta, jer, kao što rekoh, u ovom prelomnom vremenu odbrane Ustavne preambule, „ćutanje je zlato“, da nas ne bi „ubila prejaka reč“ (Branko Miljković). Zato se posle ovog nepotrebnog i „ničim izazvanog“ izleta, vraćam u salu Parlamenta.
U petak šesnaestog novembra, radikali krenuli slavodobitno (još jedna u nizu pobeda, do konačne pobede profesora Šešelja nad Hagom i „vascelim antisrpstvom“). Ministar Milan Marković „preporučio“ da se u Beogradu ponove izbori za gradonačelnika. U jedan Mujo (Muković) alarmantno izveštava da se u Novom Pazaru, na versko-političkoj osnovi, pucalo i da ima povređenih. U jedan, do sada registrovani minimum od 28 poslanika, pomeren na 25 (NS -1, DSS -1, SPS -7, SRS – 3, DS -9, Mađari – 1 i predsedavajući Mića).
U ponedeljak, devetnaestog novembra nastavljena rasprava o 87 amandmana na Zakon o Ustavnom sudu. Najpre je najoštrije osuđen napad na poslanicu G17 sa Kosova Stojanku Petković, koja se očigledno svojim sunarodnicima zamerila iznošenjem istina o korupciji i kanalima šverca iz Srbije prema Kosovu.
U utorak, krenulo onako kako je i moralo. Čitavo prethodno veče, elektronske a u utorak i štampane medije, preplavile izjave navodnog „gazde Srbije“ Miškovića, koji je posle višegodišnjeg ćutanja „progovorio“. I obelodanio da je njegov najveći kritičar Čeda saučesnik u otmici i da je preuzeo glavninu otkupnine (pet od ukupno sedam miliona maraka). U znak protesta liberali nisu dozvolili raspravu, tražeći da se formira parlamentarni anketni odbor koji bi ispitao pravo stanje stvari. Po „poslovniku“ se Andrić javljao osam, Batić tri, Čeda tri, Ranđelović i Milena (Stanković) po dva puta. Ništa nije preostalo spikeru Esadu nego da odredi pauzu, nakon koje je u podne i četvrt saopštio da je postignut dogovor o „vraćanju na temu“, a da će se o formiranju Anketnog odbora raspravljati čim se predsednik Oliver vrati sa službenog puta.
Na kraju rasprave o amandmanima, ministar Petrović dao detaljnu završnu reč i zaslužio velik aplauz, kao i predsedavajući ing. Mrkonjić koji reče da je Petrović pokazao „kakav ministar treba da bude“.
Sreda, dvadeset drugog, mirna i ravna. Traje rasprava o 35 amandmana na Zakon o azilu, koga „brani“ ministar Jočić. Najpre je tražio oprost što u utorak po podne nije bio, i što danas mora odmah otići. Koji su radikali prihvatili i nisu tražili prekid sednice zbog odsustva ministra. Istakli su se Jojić recitovanjem epskih junačkih narodnih pesama i potpresednica Nata (ša) koja za tužioca Vukčevića reče da „nije za sudnicu, već za neko drugo mesto, koje se rimuje“, pa kao takav, ne može sprečiti „veliku pobedu profesora doktora Šešelja“. Da radikali, kojekude (kako govoraše Crni Đorđe), nekako posebno cene i izdvajaju ministra unutrašnjih dela (kao da se, ne daj Bože, nečega plaše) videlo se po međusobnim zanimljivim dijalozima, u sredu popodne, kada se ministar vratio. Potpresednica mu je savetovala da uhapsi Profesorovu tužiteljku Kristinu Dal koja je danas u Beogradu, a dva ministra (bivši i sadašnji), zamalo istog prezimena (Jojić i Jočić) su šeretski raspravljali o načinu „pretresanja“ azilanata ženskog pola. U pola pet popodne Vjerica (Radeta) tvrdi da je u sali svega sedam poslanika „vlasti“. Malo je preterala jer su „vlast“ predstavljala desetorica poslanika (DSS – 5; DS – 3; NS – 1 i G17 – 1), što je sa 20 radikala, pet socijalista i predsedavajućim Esadom činilo zbir od 36 poslanika (bilo je i „gorih“ brojanja).
Za četvrtak, dvadeset drugi novembar, ostala četiri amandmana na Zakon o azilu. Prvi došao ministar Jočić, pa zatim ostali. Upadljivo nema nijednog Čedinog poslanika. Oko jedanaest, ministar daje kratku završnu besedu, ali tu nije kraj tačke. Svoju završnu reč daje i i „ovlašćeni“ radikal eks ministar Jojić, koji očigledno u ovoj „pravnoj stvari“ menja odsutnog turbo Krasića (da li ima pravo da se javlja posle ministra, kad je tačka već završena, uvek tolerantni Mrka i ne pita, dovoljno je što što se Jojić i ministar razlikuju samo za jedno slovo).
Onda ing. Mrkonjić odredi pauzu do tri popodne (skoro čitava četiri sata), pa je onda produži do četiri, jer se nisu „stekli uslovi“. Treba da se, po prvi put u istoriji ovog saziva, zvanično održi šesta tačka „poslanička pitanja“ na koja bi direktno odgovarali ministri iz Vlade, pa da se glasa. U četiri i dalje ne počinje. Puna sala kao pred svako glasanje, samo nema Olivera. Koji se pojavljuje u pet popodne i zakazuje nastavak sednice za petak u deset. Zašto ministri danas nisu došli u „visoki“ i „najviši dom“, pa su poslanici „radili“ samo sat i četvrt umesto predviđenih sedam sati i šta ako i sutra ne dođu, pitanja su sad.
Možda će ih neko i postaviti kad na red dođu narečena „poslanička pitanja“.