Veći potres za opoziciju nego za Vladu

Hapšenje Radovana Karadžića pokazalo je da u politici Srbije, nasuprot svim marketinškim opsenama i opčinjavajućim fantazijama, i te kako postoji objektivna stvarnost. To na prvom mestu znači da ni najsavršeniji marketing ne može da nadomesti ideologiju, što se najbolje vidi na primeru Srpske radikalne stranke, čija je politička budućnost u ovom trenutku vrlo neizvesna i koju je Karadžićevo hapšenje najviše uzdrmalo, kao što uostalom, predstavlja veći politički potres za opozicione, nego za stranke u Vladi Srbije.
Lideri radikala, namerno je napisana množina, pošto se od odlaska Vojislava Šešelja u haški pritvor u vrhu SRS vodi tiha bitka za vođstvo, svojim izjavama, prizvali su retoriku devedesetih, pri čemu su poslovično i prvi saopštili „pravu verziju“ hapšenja, sugerišući po ko zna koji put, da osim iz nacionalnog bića, svoju snagu crpu i iz veze sa u svakoj službi prisutnim „patriotskim elementima“.
„Težak dan u istorji Srbije“, „Karadžić je zasluženo postao mit i legenda srpskog naroda“, „njegova jedina nesreća je što je Srbin“, „jeziv događaj“, izrazi su koje su u komentarima hapšenja upotrebili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Takvim nastupima su slike njih dvojice, iz još svežih izbornih kampanja tokom poslednjih godinu i po dana, kao porodičnih i umerenih političara koji su spremni da prihvate bar deo evropskih vrednosti, izbledele, pokazujući da je ispod retuša i kolora, podloga i dalje crno-bela.
U delu javnog mnjenja to je okarakterisano kao „padanje maski“, ali stvar nije samo u tome što se tokom izbornih kampanji biju bitke za tuđe glasače, pa se sledstveno tome i ideologija „pegla“. Stvar je suštinskija, radikali su stranka koja traži smisao svog postojanja, to jest glavni cilj svoje politike, ma koliko se tvrdilo da SRS ima najkoncipiraniji politički program, te najjasniju strategiju itd. Taj cilj se od utopijske granice srpske države na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, sveo na logističku podršku u odbrani Vojislava Šešelja u procesu pred Haškim tribunalom. Problem je, međutim, što Nikolić osvaja više glasova od Šešelja (zamenik predsednika SRS u januaru ove godine postigao je najbolji radikalski izborni rezultat u istoriji sa 2.177.872 naspram Tadićevih 2.294.605 osvojenih glasova), a izvesno je da i Vučić misli da bi mogao slično. Ako se uzme da je u decembru 2006.godine, štrajkom glađu u haškom pritvoru, Šešelj vodio sopstvenu kampanju i da mu se može gotovo u celosti pripisati izborni rezultat od 1.153.453 glasa na tadašnjim parlamentarnim izborima, to je duplo manje. Očigledno je da takva nesrazmera u velikoj „pokrivenosti“ biračkog tela i maloj političkoj moći koju radikali imaju u institucijama, kao i u podršci koju ima predsednik i koju uživa njegov zamenik, stvara stalnu napetost i moguću krizu na političkoj sceni.
Vojislav Koštunica, lider DSS i bivši premijer, pokušao je da SRS uvede u sistem kao, uslovno rečeno, normalnu stranku konzervativne desnice, i Nikolić je učestvovao u ustavnom konsenzusu. Računica nije bila loša, jer bi DSS zuzvrat dobio rezervoar glasačke podrške koji je trebalo da omogući Koštunici dugovečno opstojanje na premijerskoj funkciji. Međutim, plan nije uspeo ne samo zato što je vođa radikala ipak još uvek Šešelj, koji ne dopušta da se zarad ulaska u sistem pomeri glavni fokus sa njegove haške sudbine (i povremeno šalje poruke tipa da je osuđeni ubica Zorana Đinđića, Zvezdan Jovanović heroj), nego i zato što se i sam Koštunica nije pokazao dovoljno doslednim u toj priči, izloživši Nikolića sramoti sa kratkotrajnim i neslavnim izborom za predsednika parlamenta prošle godine.
Zbog svega ovog, hapšenje i haška budućnost bivšeg predsednika Republike Srpske, poziciji i politici SRS vraćaju „državotvorni“ smisao, koga mogu da se drže čak i ako su tačne priče da će Šešelj ove godine doći kući u zamenu za nebavljenje politikom doživotno. Od Šešeljeve lobi-grupe u matici, radikali opet da mogu da šireći svoj plašt na Karadžića, svetski prepoznatljivu ličnost, grade svoju ideologiju hvatajući se za nacionalne dubine. Uostalom, i u slučaju odbrane i smrti Slobdana Miloševića, nikad formalno smenjenog predsednika SPS, igrali su istu ulogu (kontakti sa porodicom i učešće u skupovima podrške i javnim manifestacijama).
Otud i Vučićevo pojavljivanje na skupovima podrške Karadžiću u centru Beograda, koji nisu masovni i na kojima učestvuje po nekoliko stotina pripadnika desničarskih organizacija poput Obraza i Garde cara Lazara i koje policija uspešno i efikasno kanališe. U vreme pisanja ovog teksta Koštunica još nije javno odgovorio na poziv radikalskih čelnika da SRS, DSS i NS iduće nedelje organizuju veliki protestni miting u Beogradu. Ovo bi predstavljalo „institucionalizaciju“ zajedničkog delovanja opozicije, mada verovatno neće imati većeg efekta od toga što će Koštunicu nezaustavljivo vraćati na margine i u vreme kada je sa kumom Kostom Čavoškim učestvovao na tribinama na Pravnom fakultetu (gde je bivšem premijeru bilo i prvo pojavljivanje u javnosti nakon silaska s vlasti). Uostalom, bivši premijer se povodom hapšenja, oglasio u prepoznatljivom maniru, znači sa danom zakašnjenja i pisanim saopštenjem u kome se analizira trenuta spoljnopolitička situacija i zaključuje da nije slučajno što je Karadžić uhapšen baš sada.
Dok se, dakle, opozicione stranke prestrojavaju, a LDP mirno opstojava između vlasti i opozicije, dotle se vladajuća koalicija Karadžićevim nenadanim i što bi se reklo ničim izazvanim hapšenjem, učvrstila na vlasti. Da sa Vladom, formiranom 7. jula, ne ide kako treba, izgledalo je još koliko u petak 18. jula, posle gotovo neprekidne opstrukcije u parlamentu, kada je predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović na prečac prekinula sednicu na dve nedelje. Taj čin je, opet što bi se reklo, ničim izazvan, pohvalio predsednik i trenutno najmoćniji čovek Srbije Boris Tadić.
Krenuvši odmah u političku upotrebu Karadžića, radikali su optužili socijaliste da je reč o pažljivo isplaniranim akcijama i da su socijalisti znali šta će se dogoditi, i da su svojom obaveštenošću izdali sebe i svog mrtvog osnivača Miloševića. „Nisam imala pojma i odlaganje sednice Skupštine nema nikakve veze sa ovim što se dogodilo. Meni je jasno da je to akcija koja je mesecima vođena i nije se moglo pretpostaviti kako će se završiti… Bila sam kod predsednika i to je bio jedan od naših uobičajenih kontakata. Dogovorili smo se o tome kako će raditi parlament, čak sam mu rekla da ako bude išlo teško, razmišljam o nekom malom odmoru za poslanike. Ali nijednu reč mi nije rekao o ovoj akciji“, ispričala je štampi Đukić-Dejanović.
I onaj kome bi trebalo da je u opisu posla da juri optužene za ratne zločine, ministar policije Ivica Dačić, koji je slučajno i lider SPS, potrudio se da objasni da nema veze sa Karadžićevim dolijavanjem. Gotovo istovremeno kada je iz kabineta Tadića objavljena vest o privođenju Karadžića, MUP je izdao saopštenje da policija u tome nije učestvovala, a Dačić je dodao i da je Karadžićevo hapšenje „deo primorpedaje dužnosti u BIA“. Tako ministar samo što nam nije nacrtao da je odlazeći šef BIA Rade Bulatović, blizak DSS, Karadžića „isporučio“ novom direktoru Agencije, Saši Vukadinoviću, bliskom DS, u zamenu za šta? U najblažoj i najnaivnijoj varijatni u zamenu za izostanak optužbe za skrivanje haških optuženika.
Socijalisti, u svakom slučaju, imaju razloga za zabrinutost, naročito ako se sete kako je izčezla, doduše veštačka stranka njihovog bivšeg funkcionera Branislava Ivkovića, koja je podržavala u parlamentu vlast DOS nakon izručivanja Miloševića Hagu. Najmanju štetu, ako je to uopšte šteta, koju mogu da pretrpe jeste da prestanu da zatežu oko formiranja vlasti u Beogradu i da početkom nedelje omoguće izbor gradonačelnika iz redova DS, pošto im, sasvim sigurno nikakvi novi izbori ni za šest meseci ne bi odgovarali (a usledili bi gradski po sili zakona, ukoliko bi se protumačilo kako je gradska vlast u blokadi i za uvođenje privremenih mera).