Vitez poziva

Pre neko veče, na promociji biblioteke „20. vek“, iz koje se mnogo toga antropološki da zaključiti i o sadašnjem neurotičnom trenutku Srbije, filmski reditelj Dušan Makavejev, prisetio se scene iz kafane „Arilje“ na beogradskom Cvetnom trgu, u vreme kad je potpisan pakt Molotov – Ribentrop. Tada je u kafanu ušao jedan komunista, inače staklorezac, i ushićen prokomentarisao: „Udružila se dva radnika (Hitler i Staljin), da osvoje svet“. Nije prošlo mnogo vremena, a dvojica „radnika“ su zaratila. Đaci u jugoslovenskim školama decenijama su učili da bi jedan „radnik“ (Hitler) sigurno pobedio drugog (Staljina), da nije morao da se bakće sa Jugoslavijom. Po toj mitologiji, napad fašističkih sila na Jugoslaviju oduzeo je Hitleru presudno vreme, tako da je „Barbarosa“ odocnela čak do 22. juna 1941, pa su se Nemci zaglavili u ruskoj zimi, te je otuda ključ poraza Nemačke bio u ishitrenom napadu na Jugoslaviju.
Ovo podsećanje je indikativno zbog aktuelnog „centrosrbizma“ i geopolitičkih opsesija koje razdiru Srbiju po tom mentalnom sklopu, odnosno „epistemološkoj konspirativnosti“ – traženju zavere čak i tamo gde su srpske greške superiorne u odnosu na bilo čiju, postojeću ili iskonstruisanu ujdurmu. Pa se tako na slavama, ili uz lampek (kazan za pečenje rakije), daju ocene o korporativno-militarističkoj globalizaciji, o odnosu Kine i Amerike, o putinovskoj Rusiji, a sve s ciljem da se kontekstualizuje pozicija Srbije kao ključne determinante na kojoj „padaju carstva“, što zbog istorijskog usuda, što zbog srpskog inata. Srpka glupost obično se ne pominje na svetkovinama u čast srbocentrizma. Retko se ko zapita otkud je pravoslavna Grčka toliko godina u EU i NATO, ili otkuda u EU pravoslavna Rumunija i pravoslavna Bugarska. Umesto toga, obično se govori, „e, šta smo mi bili za Rumune, a i sad smo bolji od njih“. I paradoksalno, vajni antikomunisti se hvale upravo komunističkom vegetom superiornosti. Kada se te opsene srbocentrizma od lampeka uzdignu na nivo visoke politike i demagoških puškarnica sa kojih se brani srpstvo, one deluju još bednije, jer razotkrivaju sitni, (kvazi)patriotizmom amnestirani, pilićarski interes – tal i ćar, koji za nekoga može biti veliki, ali za jednu državu ostavlja utisak otužne kabadahijske paranoje.
Mnogo se ovde reči potrošilo na promenu imidža zemlje, na takozvani inženjering brendiranja. Šta znači suštinska promena imidža? Pa, ako bi Republiku Srpsku sutra prepoznavali u svetu po softverima, recimo. Da je lako – nije. To bi sigurno bio veći garant njenog očuvanja, nego vera u Putina, ili inercija od negativnog kosovskog raspleta po Srbe. Ne moraju, to biti softveri, kao u Irskoj (za koju IRA i krompir nisu glavne asocijacije). Može i nešto drugo, a politika je ta koja mora stvoriti uslove za brendiranje. I to preko sistema vrednosti. Umesto tog sistema, na delu je i dalje logika tumačenja, samo u novim okolnostima, onog stakloresca iz „Arilja“. Dakle, zamajavanje s geopolitikom, iz kojeg se obično izrodi palanačka nabusitost i urušavanje vrednosti kojih se mnogi danas u Srbiji olako odriču. ÄŚak ih i preziru, a bez njih Srbija ne može odbraniti ni ono na Kosovu što se još da odbraniti.
Ovo je i generacijski problem: sredinom devedesetih, punoletna omladina je u Srbiji masovno bila za opoziciju. Tada su, na primer, mladi socijalisti (tandem Dačić – Perčević) bili prilično unikatni, bar kao mladi radikali (Vučić – Dragišić). Treba otvoriti oči i priznati, da je danas omladina prilično drugačije pozicionirana. I za to istraživanje vam ne nije potrebna neka posebno sofisticirana metodologija. Dovoljno je pratiti štand jednog prodavca majica i šta na njemu kupuje omladina. Onaj koga smo mi ispitivali, rekao nam je da „kao alva“, idu majice Če Gevare, Mladića i Karadžića, Mejdena i Pepersa, a da Draža ide nešto bolje od Tita, kao i da se traže simboli „crvenih beretki“. Taj prodavac kaže da ne razlikuje pare od krompira, i pare od paradajza, odnosno da mu je svejedno da li je prodao Mladića ili Edija (maskotu Mejdena), Če Gevaru ili Dražu – važno je da se prodaje. Za predstojeći mart, planira da odštampa i majicu sa natpisom „sledimo viziju“, jer kaže da su neki baš to tražili prošle godine kad je bila godišnjica Đinđićevog ubistva, ali on nije imao „kapacitete“. Kao iskusan trgovac koji oseća tržište, kaže nam da će posle Aranđelovca dobro ići i „neke fore“ oko „Peščanika“, koji se „brendirao“. Razmišlja da za ovu Novu godinu odštampa i kalendar sa Putinom ( „Srbi se sad na to pale“).
Ne treba zaboraviti, da će uskoro punoletni postati klinci koji su se rodili kad je „oslobođen“ Vukovar, a da je ona bivša omladina sad već sredovečna, neka u depresiji (kao žrtve tranzicije), a ona koja se snašla i postala „japijevska“, pitanje je da li će olako rizikovati svoje pozicije, i da li će načelni eurokonformizam moći da zaoštri u borbu za „pozitivni sistem vrednosti“ (Boris Tadić, preksinoć na dodeli nagade „Vitez poziva“ Tiboru Varadiju, Jelisaveti Vasilić, Zagorki Golubović, Predragu Koraksiću Koraksu, Dušanu Makavejevu i Nebojši Popovu). Jednostavno, nasleđe devedesetih, danas je takođe „vrednost“ za dobar deo omladine, a prema tim omladincima Dačić i Perčević iz onih dana, deluju kao dečica iz „kolibrija“.