Foto: Žarko BogosavljevićU Novi Sad voz na glavnu stanicu ne dolazi više od godinu dana. Otkad je nadstrešnica pala i ubila 16 ljudi, a jednu osobu teško povredila, stanica je dalje neupotrebljiva.
Za sve ovo vreme nismo stigli ni do informacije u kakvom je bar stanju, pre svega njen betonski krov, kao i da li će ikada više primati putnike.
Građani se obično penju i silaze na voz sa prenatrpane stanice u Petrovaradinu, a jedini potez lokalne vlasti da doskoči ovom problemu je početak naplate parkinga u kvartu gde je stanica, kako bi pokušali smanjiti saobračajni haos, ali i što ne, malo zaradili.
Sva obećanja gradonačelnika Novog Sada Žarka Mićina da će glavna stanica proraditi ispostavile su se kao neistina.
Ipak, voz je stigao u centar ispred Gradske kuće. Zapravo, vozić za decu ukrašen lampicama, kao dekorativan momenat u „Novosadskom zimzolendu“, koji treba da bude centar ovogodišnjih prazničnih okupljanja.
Građani su na to reagovali ogorčeno i besno, a studenti su saopštili kako je ova dekoracija sramotna.
Cinična distopija u kojoj mora da se prežive još jedni praznici u kojima treba da se pravimo kako je sve u redu i kako živimo u najnormalnijem od svih svetova.
Da li je voz tu iz bahatosti ili gluposti, može da se nagađa ili bira, kom je kako lakše da to shvati i prežvaće. Tu je zato što im se može.
No, Mićin stvari vidi drugačije. Smatra, da će „Novi Sad biti mesto okupljanja veselih i raspoloženih ljudi“. I zaista, u Novom Sadu sigurno ima veselih ljudi.
Ima čak i onih koji su ludi od sreće. Koji nisu mogli da sanjaju pre trinaestak godina kad su se u pres sali svoje opozicione partije u zaletu žicali za cigare od novinara – kako će danas, tek oko deceniju posle, biti ovako bogati. Vlasnici restorana, hotela, čitavih kvartova, biznisa velikih i malih, kao i svih raspisanih tendera od te najsrećnije godine naovamo.
Ali to je manjina. Čak i u vlastitoj kasti. Većina njih ipak odrađuje svoje dane u javnim preduzećima i upravama. Ostatak građana, koji nema ni tu privilegiju, snalazi se kako zna.
I jedni i drugi nemaju dovoljno da dostojanstveno prežive mesec. I tu dolazimo do rešenja jednačine. U Novom Sadu ni inače nije bilo mnogo veselih ljudi, a od 1. novembra prošle godine još manje. Obiđite samo gradove u okruženju, ne morate dalje i uđite u javni prevoz. Izrazi lica novih saputnika reći će vam više od bilo koje političko-društvene analize.
Zašto se vlast onda ukrcala na svetleći vozić? Pa zato što im je priča sa tugom i komemoracijom propala.
Godinu dana tragedije, dostojanstveno i veličanstveno, obeležili građani i studenti. Bez njih. Od tada i priča o spomeniku za žrtve koji podiže lokalna vlast uz amin predsednika, polako bledi iz javnog prostora. A zamenilo ju je veselje i praznično raspoloženje. Idemo dalje! Ćihu, ćihu, ćihuhu!
Ako već nije odlučeno, predlažem da u Novom Sadu za „najluđu noć“ peva trio – Karleuša, David i Lukas (ako on sada sme, nisam ispratio priču do kraja). I da svi uletimo u taj magični vozić. Možda i poleti. Od veselja.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
