„Krv, znoj i suze“, bilo je ono što je premijer Vinston Čerčil obećao Britancima, svim Evropljanima i građanima sveta, kada je objavio da se Velika Britanija od 3. septembra 1939. nalazi u ratnom stanju sa Nemačkom, budući da je ta zemlja odbila da se povuče iz okupiranih delova Poljske (iz luke Gdanjsk, koju je službeni Berlin smatrao svojom nepravedno izgubljenom pomorskom bazom Dancing), u koju je ušla 1. septembra 1939 godine.
Tako da se taj datum računa početkom Drugog svetskog rata, koji je u suštini započeo znatno ranije. Nekako je upravo Čerčil bio predodređen da to objavi svetu budući da se radilo o političaru i državniku koji je imao mnogo veoma konkretnih iskustava u ratovanju. Bio je u samim vrhovima britanske vlasti (u funkciji lorda Admiraliteta mornarice) u vreme bitke u Galipolju, koja je bila izuzetno krvava, sa mnogo žrtava. U opozicionim novinama su ga nazivali „krvnikom od Galipolja“.
Pre nego što je izgovorio pomenute reči Čerčil se prvo uverio sam, a onda je uverio i britansku javnost da se Nemačka ne drži međunarodnih zakona, posebno potpisanog mirovnog ugovora nakon Prvog svetskog rata, po kojem je Rajinska oblast morala biti potpuno demilitarizovana, a nemačka mornarica, vazduhoplovstvo i kopnena vojska u strogo kontrolisanim kvotama, kako ne bi bila opasnost po susedne države.
Luftvafe se naoružavao tajno
Pred očima Evrope i sveta Nemačka je izvodila sasvim nešto drugo. Širom zemlje otvarali su se pogoni koji su se službeno bavili nekom mirnodopskom privrednom delatnošću, a zapravo su bile radionice u kojima su se grozničavo proizvodili delovi za avione, brodove, podmornice i tenkove. Britanske obaveštajne službe su imale informaciju da je, pred početak agresije na Poljsku, Luftvafe, nemačko vazduhoplovstvo, bilo četiri do pet puta jače od britanskog RAF-a.
To je Čerčil definisao kao rušenje svih normi demokratskog parlamentarizma i njegovo obraćanje u militarizam, mržnju koja nije bila samo politički motivisana, kao na primer između kapitalističkih zemalja i Saveza sovjetskih socijalističkih republika (SSSR) već se radilo o rasizmu, odnosu prema ljudima drugog porekla, koji su prema tada vladajućim nemačkim političarima bili ispod nivoa arijevca, nemačkog čoveka. I ne samo to, već su stizale informacije o tome da se otvaraju „čudni“ koncentracioni ljudi u koje se odvodi sve više ljudi, posebno Jevreja, pod izgovorom da se radi o onima iz nižih rasa i retardiranima… Ispostaviće se da se radilo o najvećim „fabrikama smrti“ u istoriji čovečanstva.
Treba podsetiti da je još 1931. godine Japan izvršio invaziju na Kinu, preciznije na njenu provinciju Mandžuriju u kojoj su uspostavili marionetsku vlast na čelu sa bivšim kineskim carem Pu Jiem. Za mnoge je zapravo već te godine počeo Drugi svetski rat. U Nemačkoj je početkom 1933. godine obećavajući rešenje rekordne nezaposlenosti, inflacije i siromaštva na vlast došla Nacionalsocijalistička partija Adolfa Hitlera i uspostavila fašistički režim. U temeljima tog režima bila je rasistička ideja da Nemci imaju ekskluzivno pravo na životni prostor (lebensraum). Bio je to nastavak one ideologije koja je još od 1922. godine, na nešto drugačiji način bila vladajuća kroz fašistički režim Benita Musolinija, koji je to širenje životnog prostora definisao kao uzimanje Balkana, čitavog Mediterana i Bliskog istoka. Ta ideološka matrica udaljila je tadašnju službenu Italiju od starih saveznika, Velike Britanije i Francuske, i gurnula je u zagrljaj Hitlerovoj Nemačkoj.
Gebelsova i Čerčilova „gvozdena zavesa“
Poljski parlament Sejm je u prigodnoj deklaraciji uoči 70 godišnjice od izbijanja poslednjeg svetskog sukoba 1. septembra 1939. reagovao rečima „u ime žrtava Drugog svetskog rata pozivamo da se posebno poštuje istorijska istina i ne umanjuje odgovornost za dramu miliona žitelja Evrope i sveta“.
Možda bi na ovom mestu trebalo podsetiti da je tvorac izraza „gvozdena zavesa“ Jozef Gebels, ali ga je u jezik međunarodne zajednice uveo Vinston Čerčil, kada je 1946. godine nakon govora u Vestminster koledžu u Misuriju bio gost američkog predsednika Harija Trumana te izjavio: „Od Šćećina na Baltiku i do Trsta na Jadranskom moru spustila se gvozdena zavesa na kontinent. Iza ove linije se nalaze sve prestonice drevnih država centralne i istočne Evrope, Varšava, Berlin, Prag, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija svi ovi poznati gradovi i njihovo stanovništvo su deo teritorije koju sada moramo zvati sovjetskom interesnom sferom“.
Na neki način tim je rečima samo podsetio na rezultate Teheranske konferencije, 1. decembra 1943. godine i istorijskog sporazuma iz Jalte, u februaru 1945. godine, kada su se krojile nove mape sveta i to ne prema geografskim odlikama nego prema politici. Vođe tog dogovora bili su predsednici SAD, SSSR i Velike Britanije, Frenklin Ruzvelt, Josif Visarionovič Staljin i Vinston Čerčil koji su bili glavni stratezi u stvaranju novog sveta. Koliko to i danas važi pitanje je koje mnogi postavljaju, ali zna se da su se tada trojica državnika dogovorila da će „eliminisati nemački nacizam i militarizam, naterati Japan na bezuslovnu predaju, uspostaviti organizaciju Ujedinjenih nacija te su se zakleli da će doneti slobodu i demokratiju čovečanstvu“.
Nezadovoljstvo Nemačke, Italije i Japana
Uzroci Drugog svetskog rata su nešto oko čega konsenzusa među istoričarima nema, ali se većina slaže da je u osnovi bila jedna globalna situacija u kojoj su Nemačka, Italija i Japan smatrali da su zakasnili u stvaranja moderne industrijske proizvodnje i s tim u vezi bogate i uticajne kolonijalne države, kakve su bile Velika Britanija ili Francuska. Opet i ti uzroci imaju svoje druge korene i tumačenje, pri čemu se izdvajaju dva faktora i to nerešena državna i nacionalna pitanja na ostacima otomanskog, austrougarskog i ruskog carstva, te stvaranje socijalističkih država.
Ekonomski faktor je bio takođe važan, bilo je to vreme stvaranja nacionalnih privreda koje su se ponašale poprilično isključivo, gotovo na ivici neprijateljstva, pri tome razvijajući zatvorenu, protekcionističku strukturu.
Kada su 1937. Nemačka, Italija i Japan potpisali takozvani Antikominterna pakt, što je zapravo bio uvod u potpisivanje Trojnog pakta „sila osovina“ Rim – Berlin – Tokio, stvoreni su svi preduslovi za veliki krvavi pir ljudske zajednice.
Najpre su trupe Vermahta umarširale u Austriju 1938. godine kao da je to najnormalnija stvar. Čitava vojna predstava bila je protumačena kao priključenje Austrije, a slične su akcije bile najavljene i za druge evropske države… Prvo za čehoslovačku oblast Sudeti gde su Nemci činili većinu stanovništva. Tada su Velika Britanija i Francuska verovale da mogu da održe svetski mir pa su 30. septembra 1938. godine potpisali Minhenski sporazum kojim je Nemačkoj priznato pravo na Sudete. Čehoslovačka je bila izigrana, a na svetskoj se pozornici dogodio đavolsko-politički presedan, koji nije zadovoljio ogromne apetite Berlina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
