Za razliku od Rusije Zapad ima teoriju rata

Čovek koji je poslednjih deset godina napisao neke od, pokazaće vreme, najznačajnijih knjiga na ovim prostorima, koje, i mada očišćene od svake dnevne politike, daju kao iz rukava odgovore na gotovo sva važna politička pitanja koja svakodnevno i neuspešno postavljamo svi: političari, lideri, novinari, građani. Njegove knjige nas ne nagovaraju na Evropu, ali one su ono zavodljivo polje normalnosti i ubedljivosti, za kojim, konačno, svi uveliko žudimo, a koje čine izlišnim svaki nagovor na nešto što se oduvek podrazumevalo, u ovom slučaju za Srbiju koja i geografski i duhovno stanuje u Evropi, samo se to, sticajem okolnosti i ćutanjem filozofa, zaboravlja ponekad i decenijama. U Francuskoj, kod najprestižnijeg francuskog izdavača „Vran“ objavljena je Bojanićeva knjiga „Nasilje i mesijanizam“, a na Institutu u Beogradu u toku je zanimljiva serija predavanja sećanja na Institut. Ko se seća Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i zašto?

PETAR BOJANIĆ: Prvo se moj mentor, Miladin Životić, neprestano sećao života i rada u Institutu. A postoje i različite glasine o Institutu devedesetih, kada su se širile mape i pratilo kretanje vojske. Dušan Bošković, prijatelj i penzionisani saradnik Instituta, urednik i snimatelj ciklusa predavanja o istoriji instituta, lepo kaže da su mape tada bile uobičajena stvar u našim institucijama… I to ne samo ovdašnjim. Bio je to pokušaj da se intelektualci orijentišu i prate pomeranje granica, odnosno svojih fikcija. Činilo se da muške fantazije, a i pametovanja nisu bili dovoljni. Ideja o rekonstrukciji sećanja IFDT potekla je u razgovorima sa saradnicima i prijateljima. Započelo se sa predavanjima ljudi koji su deo te istorije. Jer, činjenica je da je politika poslednjih trideset godina bila obeležena ljudima koji su radili u Institutu, sve političke opcije su zastupljene: Marković, Čavoški, Koštunica, Ljuba Tadić, Vesna Pešić, Popov, Đinđić, Stojanović, Mićunović, Zaga Golubović… različiti savetnici različitih predsednika, premijer, predsednik republike. U Institutu već dve godine postoji grupa za studije angažovanosti, a da smo, s druge strane u širem društvenom kontekstu, svesni i nedostatka, jedne istorije institucija. Ne razume se značaj instituta kao institucije, kao što se ni značaj institucija ne razume.

NBO: Šta se dešava sa Institutom, institutima i institucijama u Srbiji?

P. BOJANIĆ: Institucije su razbijene. Odgovorne su prvo partije, onda privatizacija i uništenje privatne svojine putem rata. Postepeno je ukidano ono što je javno, opšte, poslovno, zajedničko, društveno, da bi zagospodarilo privatno, privatni razlozi, privatni problemi. Naučni instituti su ugroženi, projekti kasne jer u nadležnom ministarstvu ne umeju da organizuju zajednički posao. A raditi zajedno je politički najkorektnija stvar.

NBO: Više puta sam vas čula kako teorijski i praktično, na plastičan način, naglašavate „zajednički rad“. Zašto je to važno?

P. BOJANIĆ: To je najvažnije. Performativ „EVROPE“ jeste zapravo „radi zajedno“. Ne radi se o maštariji. Šta je Evropa, kome i zašto Brisel daje pare? Potrebno je pripremiti projekat kojim se umrežava što veći broj univerziteta, pojedinaca, ideja. Pozivati druge da gostuju ovde i obrnuto, organizovati skupove i nakon svega napraviti projekat koji nudi značajnu razmenu mišljenja sa opipljivim rezultatima u budućnosti, neka konkretna rešenja, to je ključ. Naravno, da bi ovo postigli potrebni su vam saradnici. Radim u Institutu sa Saletom Fatićem, Gazelom, Adrianom, Rastkom, Željkom, Igorom Krtolicom, sa mnogo mladih i motivisanih ljudi…

NBO: Kada govorite o institutu, govorite i o institucijama. Ako Institut, čiji ste direktor, funkcioniše, zašto pominjete i nefunkcionalnost institucija?

P. BOJANIĆ: Reč je upravo o tome. Veština lidera da institucionalizuje i ne samo da rukovodi institucijom, veština premijera da rešava različite probleme ili moja veština da konstruišem institucije nisu dovoljne za efikasno poslovanje države ili instituta. Tamo gde ne funkcionišu institucije neprestano je potrebna intervencija lidera; ali čekanje na lidera, zapravo je ogledalo slabosti institucija i uvek za sobom povlači nepoštovanje normi, korupciju u iščekivanju modela imanentne institucionalizacije. Institucionalizacije iznutra.

NBO: Objasnite tu dvostrukost lidera. On je istovremeno preko potreban ali i suvišan. Previše ga je ili ga nema? Gde počiva rešenje?

P. BOJANIĆ: Nagomilani problemi se dugo nisu analizirali a ni rešavali. Nedostaju odluke, koje, paradoksalno samo lider može brzo donositi. Funkcija lidera je u ubrzavanju i poboljšanju institucije iako postoji opasnost da i krši zakon. I gubi vreme. Od lidera se očekuje da bude sveprisutan.

NBO: Znači naš Premijer je decizionista, a da to i ne zna?

P. BOJANIĆ: Ha, ha! To je komplikovanije.

NBO: Šala, da. Zar nije bolje stvoriti sistem funkcionalnih institucija i umanjiti njegovo prisustvo?

P. BOJANIĆ: Naravno. Kada institucije funkcionišu, neophodno je prisustvo mnoštva lidera. S jednim liderom, mašina je isuviše spora, dok je više lidera ubrzava. Liderstvo je stvar ubrzanja i efikasnosti. To je naravno znao Đinđić. Problem je što lider svojim delovanjem često anestezira okolinu, umesto da samog sebe replicira i proizvodi aktivne i nove ljude.

NBO: Mnogo je improvizacije tamo gde bi trebalo da su jasne institucije. Afere, incidenti, izvinjavanja, pisma… Kao da smo triler, a ne država.

P. BOJANIĆ: Samo lider funkcioniše u katastrofalnom slučaju ministra koji ne poznaje institucionalni protokol i vređa novinarku, s tim što bi isti protokolarni prekršaj postojao i da je uvredio novinara. Otežavajuća okolnost je da je položaj žena u Srbiji izuzetno problematičan. Javno pismo koje ministar šalje kao odgovor direktoru Javnog servisa, drugi je primer. Ako ste direktor, kaže ministar, onda vi morate da radite, da institucionalizujete instituciju. Radite ono što radi prvi ministar. Idite na mesto problema. Premijer odlazi tamo gde institucija ne funkcioniše da bi rešio problem. To naravno nije dovoljno i često postaje samo teatar. Koštunica je na svoj način nastojao oko institucija. Institucije je vezivao za dokumente, neprestano sravnjujući stanje stvari. Ni to nije mnogo pomoglo. U stvari, lider se zapravo pojavljuje tamo gde dokumenti, papiri, nisu u harmoniji sa životom, gde ne funkcioniše administracija.

NBO: Evropi izgleda ne smeta što premijer nema unutrašnju politiku, jer uspešno obavlja spoljnu. U Srbiji se to prevodi kao „I tako potpisuje štagod mu daju“.

P. BOJANIĆ: To je mit o potpisivanju… Mit da on sve potpisuje. Treba tačno videti šta se potpisuje, lično ne znam šta potpisuje. Ali, šta god da potpisuje treba potpisati, jer je količina loših stvari koja se desila u ovoj zemlji, u prethodnom periodu, toliko velika, da šta god potpisao, neće pogrešiti.

NBO: To je i stav Evrope, možda se tako objašnjava zašto im je Premijer prihvatljiv?

P. BOJANIĆ: Koliko je prihvatljiv Evropi, zašto i do kada, u to ne ulazim. Ipak, lako je videti da ima podršku i koliko je kredibilan.

NBO: U knjizi „Nasilje i mesijanizam“, nedavno objavljenoj u Francuskoj, tematizujete nasilje. Da li je opravdano vršiti nasilje i u kojoj je to meri filozofsko pitanje?

P. BOJANIĆ: Knjiga je o sredstvima i ciljevima: da li se lošim sredstvima može postići neki dobar cilj. Zatim je reč o mesijanizmu koji bi trebalo da obeležava period mira, vreme koje isključuje sva nasilja. Konačno, pitam se o tome da li postoji mesijansko delovanje, odnosno, da li možemo delovati nasilno kako bismo ubrzali dolazak mesije ili mira. Da li je moguće opravdati nasilje kojim se postiže opšte blagostanje i mir?

NBO: i odgovor je…?

P. BOJANIĆ: Odgovor je apsolutno NE, sila ništa ne pravi, sila ne sme bilo šta da pravi. Postoje neki oblici tehnološke i vojne sile, recimo dronovi, koji su izuzetno profesionalni. Reč o pokušaju da se precizno izvrši neko nasilje sa što manje kolateralne štete, kako bi se izvor nasilja potpuno eliminisao. Knjiga na posredan način govori i o tome da li je opravdano koristiti, na primer, dron. Nije opravdano, ali postoje predradnje na koje takođe treba misliti. Jedna bi bila ne konstruisati priliku da se pojavi terorista, ne stigmatizovati jednu grupu, narod ili druge narode, drugu religiju… ako konstruišete neprijatelja, onda ćete smisliti, ali i opravdati upotrebu drona.

NBO: Je li to kritika Amerike?

P. BOJANIĆ: Ne. Obama je dobijanjem Nobelove nagrade sam najavio ratove koji slede. Period ratova je usledio i mi smo u ratu.

NBO: To kritikujete ili pokušavate filozofski obrazložiti?

P. BOJANIĆ: Kritika nije dobra reč, kritika više nije ono što je nekad bila… U pitanju su razlozi ali i opravdavanja različitih vojnih akcija i intervencija.

NBO: Kako posmatrate Rusiju, u kontekstu rata u Siriji? Posto je sirijska država prihvata, kako posmatrate rusku upotrebu sile u poređenju sa američkom?

P. BOJANIĆ: Razlika između američke i ruske upotrebe sile, vidljiva je u količini intervencija američke vojske tokom poslednjih sto godina, ali i u, poslednjih trideset godina, predanom angažovanju filozofa u pronalaženju različitih opravdavanja, granica i razloga za upotrebu sile. Rusija je u ovu intervenciju ušla potpuno teorijski nespremna.

NBO: Šta to znači „teorijski nespremna“?

P. BOJANIĆ: Bio sam u Peterburgu na filozofskom institutu, zvali su me, iznenadilo me je jer sam bio jedini stranac na značajnoj godišnjici Instituta. O čemu smo razgovarali? Rekao sam im da bi trebalo da diskutujemo i o etici rata. Trenutno najuticajniji ruski filozofi su mi odgovorili da ih to ne zanima, oni se bave literaturom, dok na prvom rade politikolozi. Za razliku od Amerike ili Britanije gde filozofi tematizuju rat, u Rusiji se time bave hermetičke ustanove različitih službi bezbednosti i politikologije, ideološke tvorevine, u startu opterećene primenama o kojima filozofi u Americi ne brinu. Teorije, etika rata, na zapadu prati vojne strategije dok ih u Rusiji još uvek nema.

NBO: Kako to treba da razume običan čitalac: zar je svrha i pregnuće savremene filozofije teorijsko opravdanje rata u službi države?

P. BOJANIĆ: Na to bi trebalo gledati jednostavno uzimajući u obzir stanje stvari: Dobro bi bilo da pored NATO-a ili Amerike interveniše još neko, bilo da su to Rusija, Kina…

NBO: Da bi šta? Da bi bila postignuta ravnoteža sile?

P. BOJANIĆ: Veći broj onih koji vojno ili humanitarno intervenišu, skraćuje trajanje sukoba i umanjuje agresiju. Devedesetih samo Amerika interveniše. Osnovno načelo Ujedinjenih nacija bilo je da sve države budu ujedinjene protiv agresora, svi protiv jednog. Ovo načelo se može ponovo reaktualizovati. Rat otvara mnogo problema i određuje sutrašnji mir. Sposobnost da se pronađe problem i da se potom eliminiše, imanentno je filozofska stvar.

NBO: Krijumčari li se tu i nastojanje filozofije da državi omogući opravdanje rata u javnosti, opravdavajući nešto što je možda i loše?

P. BOJANIĆ: Apsolutno! Time se vraćamo na početak razgovora i na odnos intelektualaca i rata. Da li intelektualac proizvodi sukob, a onda i političara koji ga sprovodi? I obratno.

NBO: Kako biste objasnili pokušaj srpskih desno i nacionalistički orijentisanih intelektualaca, hajde ne mora to biti memorandum, već šire teorijsko delovanje tokom devedesetih (mnogo je knjiga ispisano) opravdanja rata i u čemu biste mogli da ih uporedite sa američkim i engleskim intelektualcima koji razvijanjem najmodernijih etičkih strategija danas u tome uspevaju?

P. BOJANIĆ: Naši intelektualci su bili nalik na političare koji su ih pratili. Političari i filozofi su tada proizvodili jedni druge. Ratovi nisu vođeni već su se događali, opravdavanja nisu postojala i vođena je loša igra, događali su se zločini, užas.

NBO: Pazite, ali šta bi bilo da su posledice bile obrnute? Teško je ispratiti ulogu i odgovornost intelektualaca u etici rata o kojoj govorimo.

P. BOJANIĆ: Reč je o malim zemljama; intelektualci ili filozofi, ako hoćete, ništa nisu znali o ratu i nisu umeli da cene mir. Jovan Babić je ovu rekonstrukciju etike i teorije rata počeo pre puno vremena, a poslednjih deset godina zajedno organizujemo međunarodne konferencije posvećene teorijama rata. U Beogradu su bili gotovo svi najbolji svetski teoretičari rata i vojnog sukoba. Naravno, pojavila se odmah i dilema o ratu u pravoslavnoj tradiciji jer takvih tekstova uopšte nema. Možda postoji mogućnost da u Beogradu za nekoliko godina zajedno spojimo neke nove ruske filozofe ili kineske, sa filozofima koji su pisali etičke kodekse u svojim državama i za svoje armije, kao što je to radio naš gost, izraelski filozof Asa Kasher. Filozof inače treba da se bavi konkretnim problemima, jer će u suprotnom proizvoditi besmislice i fantazije. Do mnogih zločina je na ovim prostorima došlo iz neznanja. Zločine ne proizvode samo zle akcije, muški marifetluci, iživljavanja… Zločine proizvodi neznanje i glupost. To je teško prihvatiti. Kod nas je uvek potcenjivan učinak kolektivne odgovornosti, možda, zato što smo kao društvo u tranziciji, jer smo agresivno kapitalističko, pseudo liberalno društvo. Grupna odgovornost je uvek bila uklanjana u korist one pojedinačne. Veliki broj ljudi je u Hagu zbog pojedinačne odgovornosti, ali uopšteno ta zlodela nije mogao počiniti pojedinac, već grupa. Pojedinačna odgovornost nije dovoljna.

NBO: Ipak, šta je onda Hag, kao institucija, ovakav kakav je?

P. BOJANIĆ: Apsolutno, institucija…

NBO: Da pojasnimo… Svi znamo šta je Nirnberg, ali može li se Hag, s iskustvom koje imamo, uporediti s njim? Ili je Hag institucija koju je proizvela međunarodna zajednica, možda sa istim ciljem, ali sa tolikim manjkavostima, da je doveo u sumnju samog sebe?

P. BOJANIĆ: U jednom tekstu sam napisao da bi Hag izvršio ulogu – ne Hag za koji znamo, već neka figura mogućeg Haga – nužno je bilo oduzeti suverenost svim zemljama koje su učestvovale u sukobu. Ne procesuirati samo pojedince, nego oduzeti suverenost svim zemljama koje su učestvovale u sukobu i njihove građane pretvoriti u prve građane nove Evrope.

Beleška o sagovorniku

Petar Bojanić je Direktor Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, Centra za etiku, pravo i primenjenu filozofiju i kodirektor Centra za napredne studije Univerziteta u Rijeci. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu predaje filozofiju arhitekture. Gostujući je profesor u Torinu. Doktorirao je filozofiju u Parizu kod profesora Žaka Deride i Etjena Balibara. Pored brojnih naučnih radova, objavio je knjige Prijatelj-neprijatelj Karl Šmit i Žak Derida; Sila i oblici rata; Nasilje, figure suverenosti; Provokacije. Vokativ, Jus, Revolucija; Homeopatije. Horor autotoxicus; Granica, znanje, žrtvovanje. U Francuskoj mu je upravo objavljena knjiga Nasilje i mesijanizam, dok za nemačkog izdavača V. Klosterman završava rukopis o teoriji institucija.