Zaboravljeni um i naš mentalitet

Studije filozofije upisao je u Beču 1906, gde je i doktorirao kod Fridriha Jodla 1911. Kao projugoslovenski orijentisanom studentu oduzeta mu je stipendija Austrougarske monarhije. Godine 1919. postao je docent na Sveučilištu u Zagrebu. Za redovnog profesora postavljen je u proleće 1925. godine, a predavao je do početka 1926, kada je penzionisan. Njegovi kursevi bili su originalni, zanimljivi, savremeni i dobro posećeni. Zbog svoje kreativnosti i originalnosti, Dvorniković je došao u sukob sa sterilnom filozofijom Bazale i zato je sa svojih 38 godina morao da napusti Sveučilište i da ode u penziju!

Na uklanjanje s fakulteta, Dvorniković je reagovao sa dva ogleda: „Tipovi negativizma“ i „Psihopatska demagogija“, u kojima je razobličio mediokritete i vladavinu najgorih. Nastavio je da predaje po Jugoslaviji, ali i po Evropi (Beč, Prag, Cirih). Bio je sjajan besednik i svojim predavanjima je izazivao divljenje i poštovanje. Održao je više od 400 javnih predavanja, a njegova bibliografija knjiga, studija, eseja, kritika i članaka iznosi 472 bibliografske jedinice! Dvorniković je imao obimnu korespondenciju sa mnogim od istaknutih naučnika i filozofa (Vunt, Adler, Gezeman, Jodl i drugi). Početkom 1933. postavljen je na mesto pomoćnika ministra prosvete u vladi Srbije na kojem je bio do jeseni sledeće godine, kada je ponovo penzionisan. Bio je član Srpskog psihoanalitičkog društva, osnovanog 1937. u Beogradu (tu su bili N. Šugar, H. Klajn, N. Popović, V. Matić, M. Đurić i još nekolicina). Pisao je znalački o V. Vuntu, V. Džejmsu, Frojdu, Jungu, Adleru, Ribou, Le Bonu, o geštalt psihologiji itd. Geca Kon ga je novčano pomagao godinama dok je pisao svoje životno delo „Karakterologiju Jugoslovena“. Za vreme Drugog svetskog rata živi povučeno i ne objavljuje. A posle 1945. u novoj Jugoslaviji dela mu nisu ponovo štampana, a i nije mu bilo dopušteno da objavljuje studije. Dvorniković je sve to podnosio sa filozofskim mirom i izdržavao se prodajući svoje akvarele. Umro je 1956. u Beogradu posle operacije kamena u žuči.

Dvornikovićevi pogledi na naš mentalitet, kao i njegove pronicljive analize nekih društvenih pojava, i danas su sveži, aktuelni i podsticajni za razmišljanje. On je i danas, uz Cvijića, najpoznatiji karakterolog našeg naroda. U njegovom slikanju psihološkog portreta našeg naroda izvrsno su istaknute i dobro pogođene naročito neke crte kao što su, recimo, naš herojski, epski duh, sklonost ka humoru i ironiji, ali i duboka, melanholična crta.

Epska poezija nesporno je umetničko delo neprocenjive vrednosti ali je i pravi majdan za psihološko proučavanje karaktera herojskog čoveka. Ali, naš etnopsiholog nije slep i za naličje epskog čoveka, za njegove rđave osobine i izopačenosti. Pored onih opevanih viteških borbi „za krst časni i slobodu zlatnu“, docnije, već degenerisani epski čovek spreman je na borbu ne samo radi osvete Kosova, već i radi pljačke, sujete i obesti radi. „Od ozbiljnih i mrkih kosovskih osvetnika, od nevoljom junaka i branitelja rodilo se pokoljenje koje se izmetnulo u neki l’art pour l’art četovanja i bojovanja, „za obraz i slavu“, za pomen u pesmi (…) Heroizam se pretvara pomalo u pozu i teatralnost, trza u neke hipertrofične i barokne forme…“, kaže Dvorniković u ogledu „Herojski tip i njegove negativnosti“. I upozorava: „Što je nekoć bila vrlina, danas je mana: Mi stojimo tek na pragu presudnih i velikih novih životnih akomodacija“.

Osvetoljubivost i zloba koje „krase“ čoveka ovog podneblja ubrajaju se svakako u neke od postojanih crta karaktera koje su i danas veoma prepoznatljive u neprestanom „ćeranju“. Nije slučajno u našem narodu smišljena poslovica „Vode i zlobe nikada neće nestati“. Koji još narod ima tako karakteristične izraze za motiv (ne)dela učinjenog iz pakosne osvete, pita se Dvorniković. Kod svih naroda bivše Jugoslavije za tu crte karaktera postoje zvučni lokalni izrazi: iz pasjaluka (Bosna), iz pizme (Srbija), za vraga (Dalmacija), iz jala (Hrvatska). O našoj sladostrasnoj osvetoljubivosti, nemilosrdnoj mržnji i destruktivnosti, još najbolje govori ona strašna reč: „Goniću ga dok mu je pepela na ognjištu“.

A u knjizi „Borba ideja“ (1937) iznenađuje svežina Dvornikovićevih zapažanja i aktuelnost njegovih sudova i dijagnoza naših prilika i karaktera. Kao da je naš pronicljivi karakterolog prorok, ili se, možda, našim iluzijama uprkos, na ovim prostorima ništa nije bitno promenilo za poslednjih sedamdesetak godina.

U jednom od eseja iz ove knjige Dvorniković upozorava da su čitavi narodi, naročito u izvesnim kritičnim situacijama i prelaznim periodima, podložni kobnom manipulisanju emocijama i strastima. „Posle velikih katastrofa i poraza, u nevolji, očajanju, ekonomskoj krizi, u sferi straha, nepoverenja i mržnje, u osećanju uniženosti i ugroženosti, narodi postaju najpodesniji za grozničave pokrete i revolucije, kadgod i do kraja besmislene“, socijalnopsihološki lucidno rezonuje ovaj naš naučnik.

U knjizi „Borba ideja“, izuzetno su dobri i savremeni Dvornikovićevi opisi tipova političkih delatnika, kao što su, recimo, „demagog“, „negativac“ i sl. Njegovom psihološkom portretu demagoga plastično naslikanom pre sedam decenija u raspravi „Demagogija i psihopatija“ teško da se danas može nešto dodati. Demogogija je, veli Dvorniković, „otrovna biljka koja buja na tlu polukulturnih demokratija“. On razobličava srž karaktera demagoga. „Demagog pre svega ima oštar njuh za prosečne i najraširenije instinkte gomile. U tome njuhu i veštoj istrajnosti u iskorišćavanju dubokih instinkata gomile stoji sva naročita demagoška „genijalnost“. I drugi znaju za tu instinktivnu podsvest gomile, ali demagog gradi na njoj svesno i metodički. On se obraća na negativne psihičke poluge, na egoizam, zavist, lakomost i mržnju“. Demagog laska primitivnosti, sebičnosti i narcizmu gomile, podstiče je na mržnju i destruktivnost prema onim „drugima“. On ne štedi blistave i zvučne reči, poletne fraze o „slobodi“, „nacionalnom interesu“ i „moralu“ kako bi se dočepao glasova te gomile koju prezire, mada joj se neprestano udvara.

Dvornikovićeva tragična sudbina je da je on više „poznat“ kod šire publike nego što je ozbiljno pročitan. Ironijom sudbine i on, pronicljivi znalac i kritičar našeg mentaliteta, postao je njegovom žrtvom. I posle pola veka od smrti, Dvorniković nije dobio izabrana dela, niti temeljnu monografiju kakvu zaslužuje svojim značajnim doprinosom srpskoj kulturi.

Jugosloveni – ekstremisti

Dvorniković ukazuje i da mentalitet određuje način političkog mišljenja i delanja. Naš čovek u politici se sav strasno predaje jednoj ideji, fanatično se bori za nju neko vreme, a onda smalakše i razočaran, prepusti se političkoj ravnodušnosti. I danas je aktuelno njegovo razmatranje psihološke osnove naše sklonosti političkom ekstremizmu. „Jugoslovenski čovek, po svojim duševnim dispozicijama, politički je ekstremist. Krilatica koje će njega da pokrene ima da bude određena i krajnje zaoštrena, pre svega slična bojnom pokliču, kadra da u njemu oživi i podigne ogorčenog borca. Što god je umereno, kompromisno, racionalizovano, ne može da razigra njegov politički temperament ili uopšte da podstakne njegovo dublje interesovanje“.