Peticiju kojom se zahteva da Srbija potpiše i ratifikuje Konvenciju o zabrani korišćenja, proizvodnje, skladištenja i transfera kasetne municije potpisalo je više od tri hiljade građana Niša, a ona će se uskoro potpisivati i u drugim gradovima Srbije, rekao je juče Slađan Vučković, aktivista Udruženja „Akcija i pomoć“, koje je organizator akcije.
Vučković, koji je i sam žrtva kasetne bombe koja mu je 1999. godine na Kopaoniku kao vojnom demineru raznela obe ruke, kaže za Danas da bi potpisivanje peticije trebalo da traje do maja sledeće godine, a da će druge akcije udruženja „trajati sve dok Srbija ne potpiše sporazum“. Udruženje namerava da prikupi najmanje 10.000 potpisa kako bi inicijativa za potpisivanje i ratifikaciju Konvencije došla na dnevni red Skupštine Srbije. Namera organizacija koje se bore protiv kasetne municije je da njihovi predstavnici i govore o „ovom velikom zlu“ pred poslanicima i javnošću.
– Osim što potpisivanje podrazumeva zabranu korišćenja kasetnih bombi, ono obavezuje imućnije države potpisnice da siromašnijima pomognu – finansijski i ljudskim resursima u čišćenju površina od ovog oružja. Za Srbiju bi to bilo značajno jer je žrtva kasetne municije, mnogi njeni delovi i danas nisu očišćeni, a para za te namene nema dovoljno. Pre nešto više od tri meseca, u razmaku od samo nedelju dana, od kasetnih bombi poginule su tri osobe, od kojih dva vrhunska vojna stručnjaka. Gašenje požara kod Merdara i Bujanovca bilo je znatno otežano, jer vatrogasci nisu mogli da priđu vatri zbog kontaminiranih površina. Prethodno je u Nišu jedna kasetašica ubila čoveka u njegovom voćnjaku, a druga je pronađena na krovu osnovne škole. Pri svemu tome, naše vlasti ne žele ni da nam odgovore zašto ne prihvataju Konvenciju, koju je do sada potpisalo 116 i ratifikovalo 78 zemalja – kaže Vučković.
Prema dostupnim podacima, u Srbiji nije očišćeno još oko 13 miliona kvadratnih metara zemljišta na kojem se nalaze „žute ubice“. Najviše ih je na jugu zemlje, kod administrativne linije sa Kosovom. U zavisnosti od vrste može ih aktivirati dodir, potres, strujanje vazduha, svetlost ili temperatura.
– Nije potrebno da se bomba nagazi, dovoljno je da se pored nje prođe ili je obasja prvo sunce – kaže Vučković, objašnjavajući koliko su kasetne bombe „podmuklo oružje“.
On dodaje da potpisivanje peticije kreće iz Niša jer je, prema dostupnim podacima, NATO avijacija 17. i 12. maja 1999. godine na ovaj grad bacila 36 kontejnera sa skoro 4.000 kasetnih bombi. „Žute ubice“ tada su usmrtile 15 civila, među kojima je bila i jedna žena u devetom mesecu trudnoće, a ranile su oko 50 građana. Kasetašice su prvog dana bačene na zgradu rektorata NU, najveću gradsku zelenu pijacu kod Tvrđave, glavnu autobusku stanicu, zdravstvenu stanicu „12. februar“, Klinički centar Niš, Sportsku halu „Čair“ i preduzeća „Jastrebac“ i „Feroks“. U blizini ovih lokacija nije bilo nijednog vojnog objekta. Pet dana kasnije bačene su na stambeno naselje Duvanište, gde su pale i na škole i dečija igrališta.
Srbija, SAD i Rusija na istom „zadatku“?
Prema nepotvrđenim informacijama, Srbija ignoriše Konvenciju o zabrani kasetnih bombi zato što nije samo njihova žrtva već je i „država koja proizvodi i čuva nedozvoljenu municiju“. Zalihe „nedozvoljene municije“, pre svega avio i drugih bombi, navodno su u najvećoj meri ostale od JNA. Kasetne bombe navodno proizvode i velike zemlje, među kojima su SAD, Ruska Federacija i Kina, koje takođe nisu pristupile Konvenciji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
