Zahuktavanje pregovora pojačava nervozu

Tri glavna srpska problema na Kosovu i Metohiji su bezbednost, egzistencija i pitanje ženidbe i udadbe. Prva dva bi se lakše rešila, kad trećeg ne bi bilo – kaže u šali Miodrag Lazić, koordinator za Prizren. On je bio jedan od domaćina Petru Lađeviću, direktoru Službe Vlade Srbije za ljudska prava, predstavnicima Koordinacinog centra Srbije za KIM i grupi novinara koji su tokom srede i četvrtka posetili srpska povratnička mesta u opštini Istok, Goru, Prizren, Mušnikovo, Štrpce, kao i manastire Pećka Patrijaršija, Visoki Dečani, Sveti Arhangeli i Gračanica.
Usred neizvesne završnice KIM raspleta, koji je prošlog meseca i zvanično prešao na glavne svetske istance – Savet bezbednosti UN i dogovore SAD – Rusija, život kosovskih Srba, a i Goranaca protiče u iščekivanju. Kosovske Albance i Muslimane, bar javno, više muči ekonomska neizvesnost, mada se trude, posebno mladi Albanci da spolja sve izgleda kao u najregularnijoj situaciji.
Opština Istok gde se južni obronci Mokre gore spajaju sa metohijskom ravnicom prednjači po broju Srba povratnika. Pre uvođenja protektorata UN ova opština imala je više od 50 sela – od toga 15 većinski sprskih i 15 mešovitih. Do sada je vraćeno blizu 1.000 Srba. Sve je krenulo od Osojana u koje su se prvi srpski domaćini vratili sredinom avgusta 2001. i tokom proteklih godina omogućili dolazak povratnika i u Suvi Lukavac, Šaljinovce, Koš, Tučep, Blagaču, Ljug… Povratak se priprema u još šest sela, za šta je Vlada Srbije iz budžeta izdvojila tri miliona evra, kažu u KC.

Roanova inspiracija

– Za avetinjski izgled srpskog sela Dragoljevac kod Istoka, u koje su Srbi dosad dva puta neuspešno pokušali da se samoinicijativno vrate, kažu da je inspirisao Alberta Roana, zamenika specijalnog izaslanika UN za pregovre o budućem statusu Kosova, da predložene povratničke opštine u okviru decentralizacije KIM, na bečkim pregovrima nazove „opštinama duhova“. Od više od 100 srpskih kuća u kojima je do 1999. živelo više od 70 porodica, u Dragoljevcu su ostale samo ruševine zarasle u korov, zasute đubretom, delovima nekadašnjeg pokućstva i dečijih igračaka. Jedini znaci života u selu su krave iz obližnjih albanskih sela, čiji stanovnici prolaze kroz Dragoljevac na putu do njiva. Ista slika proteže se svuda naokolo, jer su Albanci desno od puta Kosovska Mitrovica – Peć ka Mokroj gori 1999. sve Srbe proterali, a njihove kuće porušili, sa izuzetkom nekoliko građevina u samom Istoku.

Koordinator za opštinu Istok Radoš Vulić i direktor škole u Osojanu Stanoje Ostojić objašnjavaju da je povratnicima lakše da opstanu u seoskim, nego u gradskim sredinama. Prema njihovim rečima, na selu mogu da obrađuju imanja, iako samo ona bliža naseljima, što u Đurakovcu i Istoku nije moguće, a lokalne vlasti ne pokazuju interesovanje za ekonomsku održivost povratka.

S Ramušem po KIM

– „S Ramušem“, najčešća je poruka sa panoa duž glavnih puteva širom KIM. Podrška bivšem kosovskom premijeru i haškom optuženiku, prirodno najveća je u njegovom rodnom kraju, na severu Metohije, gde je na mnogim kućama crvenom farbom ispisano „AK – OVK“, a podršku ima i Pokret „Samoopredeljenje“. Mada se spomenici palim borcima OVK nalaze duž puteva po celom KIM , pažnju posebno privlači onaj kod sela Firaja. Pošto su ga sami Albanci više puta rušili dosad, spomenički kompleks 24 sata čuvaju pripadnici Unmik policije.

– Uslov našeg opstanka ovde je decentralizacija opštine Istok, da ovo područje dobije status opštine i horizontalno se poveže sa drugim srpskim opštinama. Ali, pošto su Srbi iseljeni 1999, a povratak ide teško, postoji problem formiranja nove opštine. Za to fali bar 2.000 ljudi – kaže Radoš Vulić.
Situaciju dodatno opterećuju – kako kažu meštani – „opravdana strahovanja od nasilja kosovskih Albanaca“ tokom pregovaračke nervoze. Uoči Vaskrsa, na Veliki četvrtak u centru Istoka ponovo je oskrnavljena obnovljena crkva Svetih apostola Petra i Pavla. Kfor je među povratnicima počeo da sprovodi anketu na temu šta će učiniti u slučaju nezavisnosti KIM. Stanoje Ostojić smatra da bi „iako je pravo svakog čoveka da sam odluči gde će živeti, mali broj povratnika ostao u nezavisnom Kosovu, što bi u potpunosti onemogućilo organizovanje normalnog i kvalitetnog života Srba“.
Slična strahovanja imaju i stanovnici Goraždevca, gde živi 1.100 Srba i Roma. Italijanske pripadnike Kfora nedavno su zamenili Slovenci sa kojima se, kažu Goraždevčani, lakše sporazumevaju. Iako Goradždevac od 1999. nikada nije bio potpuno napušten, njegove žitelje muče isti problemi kao i povratnike u istočkoj opštini – egzistencija, bezbednost, informativna izolacija, nedostatak devojaka za udaju (njihove se „i pre mature udaju na strani“), nemogućnost da se deci i omladini omogući kakvo-takvo normalno odrastanje. Goraždevčani napominju da tragičan napad u kojem su na reci Bistrici 13. avgusta 2003. ubijena dva mladića Ivan Jović i Pantelija Dakić, a više dece ranjeno, nikada neće zaboraviti, ali da ni ta trauma nije uticala na iseljavanje u ovom mestu, koje je takoreći predgrađe Peći. Ipak priznaju da ih napetost koja prati pregovre o budućem statusu KIM zabrinjava.
– Niko nije za podelu KIM, a u slučaju nezavisnostii niko od Srba neće živeti ovde, jer u tom slučaju nema mogućnosti da se opstane. Ovde je i sad teško da se živi. Oseća se napetost. Mi smo već prošli kroz sve to, ali najbitnije je da ne stradaju deca. Kfor kaže da će nas braniti, videćemo šta će biti – kaže za Danas Vladimir Jović.
Prema rečima Iburima Kekereša i Agima Krasnićija, Romi koji sada žive u Goraždevcu – 240 kuća, za razliku od Srba, odlaze do Peći, mada kažu da ih „predratni prijatelji i kolege“ Albanci opominju da to ne čine prečesto, kako ne bi imali probleme. Vranište je mesto u Gori, u kojoj se sa svake tačke razdaljina do Albanije vazdušnom linijom meri stotinama metara. U ovom selu je od 1.800 stanovnika, koliko ih je bilo do 1999. ostalo svega njih 300. Zbog bezbednosti ne žele da im se u medijima objavljuju imena i prezimena. Na sastanku sa Petrom Lađevićem izneli su probleme koje imaju u svakodnevnom životu: iseljavanje, bezbednost, ali i težnje bošnjačke zajednice da asimiluje Gorance. Kao najočigledniji primer navode pokušaj da se njihovoj deci u školama nametne bosanski jezik, uprkos protivljenju roditelja.
Predstavnici Goranaca sa kojima smo razgovarali, tvrde da „Koalicija Vatan koja u privremenoj Skupštini Kosova ima jednog poslanika pokušava da preko političkih subjekata negira postojanje goranske zajednice. Žale se da su im ugrožena i verska prava. Goranci kažu da nemaju problema da odu do Prizrena, niti da se kreću po gradu, ali da to ne važi i za situaciju van ovog metohijskog grada. Oni ukazuju i na problem imovinske nesigurnosti i problem „upada “ iz Albanije koji, kako se čulo „ljudima ulivaju strah“.
Prema podacima koji su izneti, u Gori se dogodilo 250 pljački, a da nijedna nije rasvetljena, od toga 27 u selu Mlike, gde je jedna kuća čak devet puta bila na meti pljačkaša, za koje se sumnja da su iz susedne Albanije, jer granicu niko ne obezbeđuje. Uprava UN posle 1999. opštinu Dragaš podelila je na Goru u kojoj žive pretežno Goranci i albansko Opoje, a u lokalnoj upravi trenutni odnos snaga je: tri odsto odbornika su Goranci, 34 Bošnjaci, a ostalo Albanci.
Nemački vojnici iz sastava Kfor bili su nam u neku ruku domaćini u Prizrenu i Sredskoj župi. Teško je opisati koncentraciju pripadnika Kfora i KPS koja je obezbeđivala slobodnu šetnju male beogradske grupe po staroj prizrenskoj čaršiji. Saborna crkva Svetog Đorđa stradala je u pogromu 17. marta 2004. Grubi građevisnki radovi na obnovi, prema najavi izvođača, trebalo bi da budu gotovi do kraja aprila. Radi se i obnova Vladičanskog dvora i Prizrenske bogoslovije, gde smo se zadržavali koliko za slikanje.
Iako se u mešovitom srpsko-muslimskom selu Mušnikovo, koje je nedavno posetio i premijer Kosova Agim Čeku, meštani slobodno kreću, svako od gostiju iz Beograda imao je svog „čuvara“. Muslimani ne žele da otkrivaju imena, ali se žale na težak život. Tvrde da ih politika ne zanima.
– Život je ranije bio bolji. Sada preživljavamo zahvaljući pomoći, drvima i zemljoradnji. Da ima para pokrenula bih farmu i pokušala da promenim nešto u selu. Politika me ne zanima, jer nas niko ništa i ne pita, niti nam pomaže – priča mlada sagovornica Danasa, koja je u Mušnikovu udata.
Broj Srba u Mušnikovu menja se sezonski. Prema rečima Miodraga Lazića, zimi ih je 85, leti više od 300. Tu su stalno uglavnom samo starice. Cveta Slavković dočekuje nas kao rođake, poziva u kuću na posluženje. Deca i unuci su joj u Beogradu i Makedoniji. Povremeno je obilaze. Društvo joj uglavnom prave komšinice i pas.
– Hvala što ste nas obišli i dođite nam opet – prati nas niz ulicu, dok se izvinjavamo što zbog žurbe pratnje ne možemo da prihvatimo poziv.