Zajednička tačka ključanja

Nedavno se u izdanju izdavačke kuće Arhipelag pojavio novi roman Vladislava Bajca, Hamam Balkanija. Ovo delo predstavlja uzbudljivu i promišljenu priču o dva istorijska vremena i o junacima smeštenim u prostore između dva identiteta. Odmah po objavljivanju, počelo je prevođenje ove knjige na više svetskih jezika. Sa Bajcem smo govorili o novom romanu, njegovim brojnim junacima, među kojima su Orhan Pamuk, Sjon, Alberto Mangel, Leonard Koen, Alen Ginzberg i mnogi drugi, odluci da napiše baš ovo delo, u trenutku kada je u glavi istovremeno pisao tri knjige…
U jednom trenutku imali ste u glavi tri knjige koje ste želeli da napišete. Kako je od te tri, izbor pao na Hamam Balkaniju? Šta je presudilo?
– Podudarnosti koje su bile na ivici neverovatnog. To su one retke prilike kada fantastičnost realnog nadvlada svaku spisateljsku imaginaciju. Takve razloge ne mogu nazvati slučajnostima. Ta preklapanja se ipak događaju po nekoj zakonitosti koja će nam, hvala bogu, ostati nejsna i nedostupna. Jedno od njih je, recimo, saznanje da je mesto na kojem živim sagrađeno na temeljima jedne od danas nepostojećih zadužbina moga junaka Mehmed-paše Sokolija, to jest Bajice Sokolovića. Potom čitav niz topografskih podudarnosti Istanbula i Beograda, kao i nekoliko vrlo intimnih detalja. Tu je, pored prostornog, i vremensko poklapanje gradnje zadužbina u oba grada ovog velikog vezira, korišćenjem genijalnog uma njegovog prijatelja i glavnog arhitekte Osmanskog carstva Kodže Mimara Sinana, to jest Josipa, poreklom pravoslavnog Grka. Život ove dvojice savremenika i prijatelja u dvostrukim identitetima (ličnih imena, vera i kultura), a bez licemernih unutrašnjih konflikata, ponukali su me da istražim psihološku stranu tog dupliranja sebe. Živeti tako otvoreno, bez skrivanja i laži, unelo je u mene ispravne pretpostavke da ničiji životopis nije crno-beo, kao i da Beograd i Istanbul srednjeg veka još uvek dovoljno ne poznajemo. Za izbor pisanja Hamama presudio je i strah od pisanja ljubavnog romana koji uporno i uspešno odgađam tolike godine.
Svetski pisci vole da romane koje pišu, definišu i arhitektonskim simbolima. Tako poneko kaže da ne piše roman, nego gradi katedralu ili zamak ili – poput Andrića – niže kuće na osami? Je li Vaš roman prvi hamam u literaturi, u koji duvaju i vetrovi istoka i oluje zapada?
– Hvala vam na zanimljivoj odrednici. Ako i nije tačna, vrlo je zavodljiva. Rado prihvatam ovo naknadno krštenje. Ja sam, doduše, pod naslovom Roman i druge priče, hteo da ukažem i na dvostrukost ako ne i višestrukost žanrovske pozadine ove knjige. Pošto je ona sva podređena dihotomiji, morala se i u formi takvom prikazati. Otud na njenoj naslovnoj strani minijatura iz saraja Topkapi, na kojoj jesu moji junaci janičari/adžamioglani, ali koji u rukama ne nose oružje već muzičke instrumente. Otud slika dvostrukosti u svemu: od zamenjenih identiteta do antipoda rušenja i zidanja, od multilingvalnih rečnika do dvostrukosti srpskog pisma – ćirilice i latinice. Ali da, knjigom struje vetrovi Indije i Persije, kao i oluje Austrije i Ugarske. Oni kao da povezuju ljubav i mržnju Istoka i Zapada i kao da autoru omogućuju prelete iz prošlosti u sadašnjost i obrnuto, što kroz beletrističko što kroz esejističko tkanje. A svu ovu dvojnost povezuje jedna zajednička tačka ključanja koja se zove – Srbija.
U svakom slučaju, nije mi bila namera da budem pretenciozan. Samo sam želeo da hamam bude mesto očišćenja; i onog telesnog i onog duhovnog. Nemojte me pitati – očišćenja od čega. Spisak bi bio predug. I uzaludno navođen jer bi trebalo da je svima poznat.
Priča o Mehmed Paši Sokoloviću, priča je o dvostrukom identitetu. Da li je osnovni problem dvadesetog veka bio – dvostruki identitet, dok je osnovni problem XXI veka – stostrukost identiteta? Ko, zapravo, ima samo jedan identitet – Bog?
– Pa, ako je istina da je Bog u svima nama, onda ni on nije vrhovni nosilac unikatnog identiteta. Njemu se samo može da bude kakav želi. Mi, koji smo ispod njegovog pogleda, trošimo vekove u pokušajima da odgovorimo na ovo vaše (njegovo) pitanje. Bojim se da ga nismo pronašli. Možda ćemo na začetku ovog veka doći do nekog zaključka koji nam se baš i neće dopasti. Jer već sada je jasno da se danas ljudi multipliciraju zbog osećaja intimne panike da nemaju sebe. Otud se u jednom životu različito prikazuju kao neki mutanti nesposobni da nađu mir u sopstvenoj stalnosti. Možda tu „formulu stalnosti“ u jednobraznosti pokušavaju da nam kloniranjem živih bića nametnu genetičari?
Na jednom mestu u romanu kažete da „se sultani i ponašaju kako im je volja, jer niko ne može da ih sustigne, pretekne, pritegne“. Ko sustiže, priteže pisca? Nevidljivi demijurzi ili čovek u čijem se telu pisac krije i čije ime koristi?
– Mislim da „sustizanje, preticanje i pritezanje“ pisca zavisi najviše, ako ne i jedino, od njega samog. Osim kada o tome odlučuju slučajevi van njega – oni od naivne cenzure pa sve do smrti u prisustvu vlasti. Kao i osim slučajeva klasične samocenzure. Dakle, sustizanje samoga sebe je veoma važno, jer ako pisac ne dosegne „prethodnog sebe“, mogao bi da započne sa razmišljanjem o prestanku bavljenja pisanjem. Preticanje samoga sebe nije nužno, ali je poželjno. Bilo bi dobro da autor u novoj knjizi (to jest novom knjigom) bude bolji od sebe u prethodnoj knjizi. A pritezanje samoga sebe je apsolutno neophodno. Ako to pisac sam ne učini, kao što znamo, niko mu drugi neće napisati (dobru) knjigu. Naravno, ovo je prvi sloj tumačenja borbe pisca sa samim sobom. Oni drugi, dubinski slojevi nisu nimalo simpatični za javnost: to su bitke sa mračnim silama, prokleta žudnja za perfekcionizmom, potraga za novim istinama o sebi i svetu… Ali, ta tema je sama po sebi patetična i nije za pričanje. Pisci koji isuviše govore o „muci sa rečima“ i ne zaslužuju ništa drugo do da se sa njima muče. Jer gde je tu onda radost stvaranja, učenja i pomaganja drugima? Bolje je pohvaliti se dobro završenom knjigom nego pričom o njenoj tegobi.
U Hamamu Balkanija navodite, u razgovoru s Pamukom, podatak da se grb Beograda nalazio krajem 15. veka među grbovima važnih luka, u Protokolarijumu u Veneciji? Kako se dogodilo da pre pet vekova budemo važni, a da onda, polako, postajemo sve manje važni i sebi i drugima?
– Različiti su razlozi. Odabraću jedan važan koji mi se čini sada veoma vidljiv. Dakle, kada god smo imali dobre državnike (a to podrazumeva mudre ljude sa vizijom, vešte stratege koji vizije umeju da obistine) a ne samo obične političare, bilo nam je bolje. Takva politika porzumeva trajnost, kontinuitet, upotrebu pravih ljudi na pravim mestima, izvoz pameti koja sedi u zemlji, pažljivo isplanirani humani natalitet brojeva radi (nekada je on dovoljan kao uslovna opomena siledžijama u našoj blizini). No, iznad svega nas je dovde dovela oholost! Kad god smo mislili da smo najbolji, klizili smo ka propasti. Devedesete su samo bile kap koja je prelila rub čaše: neki Srbi i njihove vođe su mazohistički poverovali u svoju savršenost i – dotukli nas. Nije najstrašnije što nas drugi narodi i države optužuju za razne krivice; najpogubnije je što smo od sebe sakrili da smo sebe najviše unizili, pokvarili i unesrećili. Bahatost, beskrupuloznost, primitivizam i mržnja kojom su nas trovali političari, skoro da je ušla u gene. I kada bismo ovoga časa ušli u socijalnu i političku bajku od države, bojim se da bi nam bile potrebne decenije da popravimo sebe i sve oko sebe.
Na jedom mestu u romanu, Bajica se pita, misleći na vreme od kada je postao Mehmed: „Kada sam se ono beše osećao kao tvorac?“ Kada ste se Vi osećali kao tvorac?
– Svaka moja knjiga kojom bih eventualno bio dovoljno zadovoljan (a nisam baš svima), činila me je tvorcem. Takođe neki intimni privatni doživljaji (od svoje dece pa nadalje) koji su bili vezani za ljubav, uzdizali su me na pijedestal tvorca. Dobra dela koja sam svojim prijateljima ili naciji to jest državi činio iz senke, a ja to tako radim, a mislim i svaki zdravi pojedinac – bez busanja u grudi, pomagala su mi da se osetim moralno superiornim – ne nad drugima već nad samim sobom, pre no što sam dobro delo učinio. Tako se napreduje.
Prezime Pamuk znači – pamuk. Šta znači prezime – Bajac?