Žalim za vremenima kada su „grobari“ i „delije“ zajedno dolazili na utakmice

 U ekipi smo se posle šalili kako bismo im dali preko 20 komada da se igralo devedeset minuta. Njih je sa klupe tada vodio veliki Đuzepe Meaca po kome danas Interov stadion nosi ime. Danas kada čitam izveštaje sa utakmice vidim naslove tipa „Dao gol na Meaci“, a mi smo NJEMU dali pet za pola sata. Iako smo bili klinci i još nismo ušli ni u tinejdžerske dane, bilo je jasno da je to opasna generacija.

Imao sam to zadovoljstvo da sam profesionalnu karijeru počeo 1968. sa idolima koje sam gledao u finalu Kupa šampiona dve godine ranije. Bila je to strašna ekipa u kojoj su, između ostalih, bili Šoškić, Jusufi, Vasović, Rašović, Hasanagić, Galić, Pirmajer. Imao sam tada 18 godina i nisam mogao da verujem da sam u timu sa takvim zvezdama. Svi znamo kako su 1966. izgubili finale od madridskog Reala i koliko su bili veliki, a ja sam se našao u situaciji da se sa njima, rame uz rame, borim za mesto u timu. Bilo je to neprocenjivo iskustvo. Mnogo su mi pomogli da postanem igrač. Sve se desilo nekako brzo. Napredovao sam iz godine u godinu, ali sam tek posle nekoliko odigranih sezona shvatio da sam postao – igrač.

Prvi put sam za reprezentaciju igrao 1973. na meču protiv Italije. Ponosan sam na taj meč, pošto sam upravo na debiju matirao velikog golmana „azura“ Dina Zofa, koji je do tada nanizao više od hiljadu minuta bez primljenog gola.

U domaćem prvenstvu su mi već uveliko nalepili etiketu da lako padam u šesnaestercu i da foliram faulove da bi sudija „svirao“ jedanaesterac. Prošlo je skoro pola veka, stvarno nema razloga sada da pričam bajke, ali velika većina tih penala je bila čista kao suza. Ljudi ne shvataju da sam ja u šesnaestarac protivnika uglavnom uletao u punoj brzini i da je nedostajao samo mali kontakt sa protivnikom kako bi me izbacio iz trka i po inerciji bih pao.

Na jednom večitom derbiju, u jeku tih priča da simuliram jedanaesterce, bio sam u prvom poluvremenu u gol šansi kada mi je neko od Zvezdinih odbrambenih igrača uklizao u noge, ne sećam se tačno ko je to bio. Čist faul, bar za žuti karton. Gledam u sudiju, a on odmahuje rukom. Na pauzi između poluvremena prišao sam mu u tunelu i pitao „Šta bi ono, čoveče?“, a on mi je mrtav hladan odgovorio „Bio je penal, da je neko drugi pao, ja bih svirao“. Nisam bio ljut. Mislim da smo taj derbi dobili 2:1.

*

Uživao sam i prijale su mi pesme koje su mi pevali navijači. Drugo je to vreme bilo. Drugačija vrsta navijanja i podrška sa tribina. Mi autobusom dođemo u Humsku, pred duel protiv Zvezde na JNA i da bismo ušli na stadion moramo da prođemo kroz baštu restorana, koji je uvek bio pun i jednih i drugih navijača. Svi su maltene zajedno sedeli. Nikome od protivničkih navijača nije palo napamet da nam nešto dobaci. Isto tako je bilo i posle svake utakmice protiv crveno-belih. Svi sedimo u restoranu i uživamo u druženju bez obzira na to koji je rezultat bio. Možda je među nama fudbalerima ponekad bilo malih „peckanja“, ali svi smo se poznavali, sve je to bilo drugarski i bezazleno, bez ikakve opasnosti da preraste u neki sukob.

Najbolji primer kako se tada navijalo jeste jedan derbi, takođe odigran na JNA. Bilo je neko zimsko vreme, a za utakmicu je prodato čak 95.000 ulaznica, što znači da je na stadionu verovatno bilo više od 100.000 ljudi. Na jugu i severu su bile stepenice i stajalo se, dok su na severnoj i istočnoj tribini bile klupe. Na istoku je bilo krcato i u jednom trenutku se srušila ograda od pritiska navijača. Njih nekoliko hiljada je bukvalno palo na atletsku stazu. Do kraja utakmice su stajali u onom prostoru između tribina i atletske staze. Nikom nije palo napamet da zakorači ka terenu i pokuša da napravi bilo kakav problem, a bili su tu na nekoliko metara od aut linije. Mogu samo da zamislim kako bi bilo danas da hiljade navijača stoji pored terena na derbiju.

**

Čekao sam do 1976. godine da prvi put kao kapiten Partizana podignem trofej. Tada sam imao 26 godina. Nemam razumevanje za današnju industrijalizaciju i robotizaciju fudbala, odnosno stalne seobe igrača u potrazi za njihovom većom zaradom i jačim profitom onih koji ih prodaju. U moje vreme je postajalo pravilo da do 28 godine igrač ne sme da ide u inostranstvo. Tada se znalo, kad postaneš profesionalac sa 18 godina prvo odigraš četiri sezone pa ideš u vojsku i posle imaš da „odradiš“ još pet godina u „svom“ klubu pre nego što se otisneš u „beli svet“. Možda je ta granica tada bila visoka, ali danas se vrbuju igrači pre nego što nauče da trče. Obećavaju im se kule i gradovi u velikim svetskim klubovima. Generalno, mislim da za fudbal nije dobra velika koncentracija vrhunskih igrača u najbogatijim klubovima najjačih liga. Pojedini klubovi pod ugovorom imaju i po tridesetak vrhunskih igrača od kojih mnogi nemaju adekvatan tretman i minutažu, a u nekom drugom klubu bi bili perjanice i pravi magnet za navijače zbog kojih se fudbal i igra.

Još od dečačkih dana fudbal i Partizan su mi predstavljali zadovoljstvo i radost, tako da mi nije žao što nisam duže ostao u inostranstvu i možda više zaradio. Nikad se u životu nisam pokajao što sam ovaj put izabrao i ponovo bih isti put prešao. Ponosan sam na činjenicu da sam rekorder po broju odigranih utakmica za Partizan, ali sam isto tako ponosan i na to da me navijači kluba u kojem sam odrastao smatraju svojim miljenikom, jer se fudbal igra za navijače i zbog navijača. Dok sam bio fudbaler, uvažavao sam ocene svoje igre kako od publike tako i od novinara. Sa jedne strane, naravno da su pohvale prijale, dok su kritike doprinosile unapređenju igre.

Pripadnost i ljubav prema klubu od malih nogu su sigurno veoma važni. Osećaj kolektivnog duha i pripadnosti nekom klubu su od velikog značaja. Igrač može svojim individualnim kvalitetom da doprinosi uspesima kluba, ali je sigurno da „domaći“ fudbaleri uvek stavljaju klub ispred ličnih interesa. Teško je očekivati da stranac ikada zavoli i „oseti“ jedan klub kao igrač koji je u njemu fudbalski „prohodao“.

Velika je privilegija da radiš ono što voliš, a sebe ne mogu ni da zamislim u nekoj drugoj profesiji, jer sam ceo život u fudbalu. Kada bih morao sebe da opišem u nekoliko reči verovatne bi one bile fudbal, strast, upornost, rad, posvećenost i opet fudbal.

***

Mislim da je talenat veoma važan, jer se majstori driblinga takvi rađaju. To je „božiji dar“, koji može treningom da se usavršava, ali ako to nisi dobio rođenjem – ne možeš samo treningom dostići vrhunski nivo. Dribling je jedan od elemenata fudbalske igre koji se najviše voli i zbog majstora driblinga publika širom sveta dolazi na stadione. Uvek je bilo igrača koji su se izdvajali tim svojim umećem od ostalih, a u tu kategoriju bih uvrstio Pelea, Besta, Maradonu, Zidana i danas Mesija. Volim igrače koji se na terenu izdvajaju svojim individualnim kvalitetom i kreacijom, ali fudbal je oduvek zahtevao spoj kreacije i maštovitosti sa jedne i istovremeno odgovornosti i discipline sa druge strane. Sloboda i kreacija moraju biti u funkciji tima i igre. Zbog toga su važne i disciplinovane atlete.

Sigurno je da sam srećan kada vidim koliko je daleko dogurao Milinko Pantić. Zadovoljstvo je kad se uveriš da su tvoje procene i pretpostavke tačne. Vrlo je važno prepoznati to „nešto“ kod igrača, dati mu šansu i pomoći da se dokaže. Kao direktor sam u klub, osim njega, doveo još Gorana Bogdanovića i Zlatka Zahovića, koji su bili mladi i neafirmisani igrači. Svi su u Partizanu, a kasnije i u inostranstvu ostvarili zapažene karijere.

*

Svaki večiti fudbalski derbi, a ja sam ih odigrao 25, predstavlja posebnu priču. Pred taj meč uvek je prisutan pritisak zbog značaja utakmice i rezultata. Neophodno je emocije i veliku želju za trijumfom kontrolisati na terenu i imati mirnoću da prisutni pritisak nema negativne efekte na igru. Ima istine, ali se ne slažem u potpunosti sa konstatacijom da golgeteri u komšijskim okršajima imaju status božanstva, kojima se na konto te slave kasnije sve prašta. Golgeteri u derbijima sigurno su u srcima navijača, ali fudbal je igra koja traži stalno potvrđivanje i dokazivanje vrednosti. Moram da priznam da pomalo žalim za vremenima kada su „grobari“ i „delije“ zajedno dolazili i odlazili s jedne i druge strane Topčiderskog brda, a da nikome nije falila dlaka s glave. To su neka vremena kojih se svi rado sećamo i neophodno je da se ponovo stvore uslovi za takvu atmosferu i ambijent za derbi. Rivalitet je važan, traži se pobeda, ali samo u onih 90 minuta na terenu.

**

Ribolov mi je u igračkim danima pomagao da lakše prevaziđem trenutke pritiska i tenzije, koje fudbalska igra nosi sa sobom. To mi je bio način opuštanja. U poslednje vreme ne mogu da se posvetim svom hobiju u onoj meri u kojoj bih želeo, ali kad god mi se ukaže prilika rado provodim trenutke opuštanja pored vode. S druge strane, lov me nikad nije privlačio. Slikanje mi je, takođe, jedan od načina za opuštanje i pronalaženje neke unutrašnje ravnoteže, ali i zadovoljstvo. Svoje slobodno vreme provodim za štafelajem. Supruga i ja često idemo u pozorište, a najčešće kod našeg prijatelja i saigrača sa malog fudbala Dušana Kovačevića.

Pre nekih dvadesetak godina, da bih obradovao suprugu Bosiljku, koja je veliki ljubitelj baleta, požurio sam da za premijeru „Labudovog jezera“ kupim karte već prvog dana prodaje, čak ceo mesec pre termina predstave u beogradskom Narodnom pozorištu.

Tako se potrefilo da me je odlazak na premijeru sprečio da na televiziji odgledam derbi meč Lige šampiona.

Kad sam se sutradan priključio drugarima-rekreativcima na malom fudbalu, dočekala su me pitanja o tome kako ocenjujem sinoćnu utakmicu:

„Ljudi, nisam gledao meč. Bio sam na baletu“, odgovorio sam..

Niko mi, naravno, nije poverovao, a uz smeh su krenula i bockanja „Moce baletana“. I mnogo kasnije, kad je televizija prenosila važne fudbalske utakmice, neko bi se „setio“ da će Moca u to vreme – „sigurno biti na baletu“.

O SAGOVORNIKU

Momčilo Vukotić je rođen 2. juna 1950. godine u Beogradu. Fudbal je počeo da trenira u Partizanu kada je imao 12 godina i sem jedne sezone, koju je krajem osamdesetih godina prošlog veka gradio u francuskom Bordou, čitavu igračku karijeru proveo je među crno-belima. Tri puta je bio šampion Jugoslavije, a Kup maršala Tita vratio je kao trener u Humsku nakon 39 godina čekanja. Rekorder je po broju odigranih „večitih derbija“, jer je 25 puta igrao protiv Crvene zvezde. Stekao je diplomu višeg fudbalskog trenera na Fakultetu za fizičku kulturu, a trenutno obavlja funkciju direktora omladinske škole u Partizanu. Oženjen je, otac dva sina.