Drugog avgusta 1914. Franc Kafka je napisao u dnevniku: „Nemačka je objavila rat Rusiji. Posle podne sam plivao“. Kafka, centralnoevropski književnik poznat po usamljeničkom životu i vizionarskim idejama, obeležio je 20. vek i trebalo je da prođe 75 godina da se centralna i istočna Evropa ponovo uključe u civilizacijske tokove svojstvene ovom kontinentu, da, metaforično govoreći, „dopliva do druge obale“, što bi neki nazvali „kafkanijanskom pauzom“.
Ipak, centralna i istočna Evropa nikada nisu bile poznate samo po desničarskim i levičarskim diktatorskim režimima, etnocentrizmu i ksenofobiji, stalnim i zamrznutim konfliktima, kao što su pojedini smatrali. Taj deo Starog kontinenta predstavlja kolevku duhovnog nasleđa, dom mislilaca i umetnika, kao i sinonim za kreativnost i potragu za smislom života koja seže dalje od svakodnevnih pitanja. Kada su se njegovi stanovnici 1989. „vratili u Evropu“, doneli su raznolikost, bogatstvo, živahnost, misterije i uspomene, kao i stare i nove težnje. Ali, možda je najznačajnije da naučimo lekciju da je moguće da jedna država postane otvoreno društvo, iako je taj proces složen i zahteva vreme.
Nemački pisac Tomas Man tvrdio je da je „sloboda složenija od vlasti“, budući da menja oblik i omogućava nam da biramo, što predstavlja značajnu odgovornost. Takođe, nakon dobijanja slobode postaje jasno uočljiva razlika između inicijative i apatije, preduzimačkog duha i poslušnosti, nadmetanja i totalne zavisnosti od države, koja predstavlja sinonim za dogme. Baš kao što su se robovi navikavali na svoje stanje, korak po korak, da bi preživeli užase i trikove i gospodara, moramo učiti kako se živi u slobodi da bismo izbegli rizike i iskoristili povoljne prilike. Stiče se utisak da su istočnoevropski narodi najviše težili slobodi mišljenja i govora, budući da takvi „instrumenti“ omogućavaju diskusiju i predstavljaju preduslov za definisanje pojma „sreća“.
Pad Berlinskog zida i ponovno ujedinjenje Nemačke, čemu se nije usprotivio sovjetski lider Mihail Gorbačov, otvorili su put za pružanje direktne podrške za rekonstrukciju institucija i oživljavanje ekonomije nekadašnje Istočne Nemačke. Ipak, čak u Nemačkoj situacija je daleko od idealne, budući da stanovnici istočnih delova i dalje smatraju da ih ostali doživljavaju kao „građane nižeg reda“, dok oni na zapadu države tvrde da nisu uspeli da poboljšaju životni standard posle ujedinjenja države. Kada je reč o drugim zemljama, zabeležen je dugotrajan proces promena, s obzirom na to da je većina postokomunističkih zemalja, vođenih željom za osvetom, i dobijanjem vlasti, postala uporište agresivnog nacionalizma. U takvim okolnostima cvetali su etnocentrizam, ksenofobija, antisemitizam, korupcija, nepotizam, licemerje i oportunizam. Potresi koji su nastali posle pada komunizma izazvali su raspad Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke, i predstavljali okidač za rat u bivšoj Jugoslaviji.
Budući da je sloboda bila „haotična“, neke novootkrivene tajne izazvale su raspad porodica i okončanje prijateljstva. Štaviše, staro licemerje i oportunizam zamenjeni su novim oblicima iste pojave, imajući u vidu činjenicu da su mnogi bivši zvaničnici i saradnici tajne policije doživeli napredak. Javne debate organizovane širom istočne Evrope ubrzo su razotkrile raskorak između potisnutih sećanja na holokaust i komunističke zločine. Stiče se utisak da se noćne more, kao što su holokaust, gulazi, totalitarni nacizam i komunizam, bore za preimućstvo.
Nesumnjivo, pojavili su se i novi štetni stereotipi. Na primer, pojedini istaknuti rumunski intelektualci javno su osudili navodni „jevrejski monopol nad patnjom“, što su opisali kao „međunarodnu teoriju zavere“, koja je ponovo „zaposela“ teritoriju između Dunava i Karpata. Tokom jedne debate predložio sam da sve države treba da podignu spomenike koji će veličati nacionalne heroje, ali i takozvane spomenike srama, da ne bi zaboravile da su nanele patnju svojim sunarodnicima i pripadnicima drugih naroda. Deceniju kasnije stiče se utisak da takav predlog ima smisla.
Mada je pridruživanje država iz centralne i istočne Evrope EU predstavljalo prelomni događaj , i dalje ne postoji ravnoteža između potreba naroda i onih koji su na vlasti, što nije sprečilo neke da tvrde da je trijumf liberalnog kapitalizma označio kraj ideološke borbe. Ali, potrebno je mnogo mašte, optimizma, ili naprosto ludosti da neko poveruje da će ljudska bića živeti bez bilo kakve ideologije. Nakon terorističkih napada na SAD koji su se odigrali 11.septembra 2001, uverili smo se da će uvek postojati sučeljene ideje i konflikti, inicijative koje bi trebalo da obezbede bolji život, kao i zločini, katastrofe i revolucije.
Autor je rumunski književnik i nedavno je nagrađen francuskom Legijom časti
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
