Zamolnica Svetom Petru da pogura pregovore sa EU

Bilo bi tačnije reći da je Miloje stvoren nego da je rođen i to stvoren da stvara. Možda je bolje reći da danas obeležavamo osamdeset njegovih života. Kad pogledamo koliko je napisao, šta je sve radio, sa kojim se sve svetskim ličnostima sreo, kad znamo da je na svaku tačku zemaljske kugle stigao, onda vidimo da je svaka njegova godina vredna jednog ljudskog života. Ako bih nabrajao sve knjige koje je objavio, sve značajne ljude ovog sveta sa kojima se sreo, sve funkcije u zemlji i inostranstvu koje je obavljao, sve države u kojima je bio, ne bi niko od nas, ovde prisutnih na ovoj svečanosti, skorih dana kući došao.

Miloje je za nas i pesnik i pripovedač i romansijer i publicista i novinar, i hroničar i savetnik i diplomata, i direktor i ministar, i političar i poliglota, a za sebe je samo Miloje Popović Kavaja i ništa više. A kud bi više! Ako bi hteo da sve što je napisao, sve tekstove, sve pesme, sve knjige, sve zapise, sve fotografije i dokumentaciju koju poseduje stavi pod jedan krov, morao bi napraviti oveću zgradu. U pripremi ovog govora mislio sam da se malo više pozabavim njegovim delom, međutim, shvatio sam da sam precenio sebe, a potcenio Miloja, jer njegovim delom i životom morao bi da se bavi neki ozbiljan institut. Ali, još je rano za institut jer Miloje tek namerava da stvara. Trenutno u pripremi ima desetak novih knjiga.

Kada je kao dete krenuo iz starovlaškog kraja u osvajanje sveta, u svom prtljagu je poneo duh tog kraja, poneo je savršen jezik koji se u tom kraju govori, poneo je energiju, bistar um, humor – rečju poneo je sve što mu je potrebno za ceo vek. Taj početni duhovni kapital uvećavao je godinama i nikada nije bio na udaru zakona. A većina nas, plašeći se gladi, ponela je sir i slaninu da imamo za nekoliko dana. Zato je on stigao dokle je stigao, a zato smo mi, mnogi njegovi zemljaci, ostali ovde gde jesmo. Zahvaljujući svojoj harizmatičnoj ličnosti i svom delu uvek je bio rado viđen u društvu predsednika država i vlada mnogih zemalja i u društvu poznatih svetskih ličnosti. Ukratko, bio je čovek za gornji kraj sofre.

Kad se pre nekolike godine iznenada razboleo, svi smo se uplašili za njegov život, jedino on nije. Rugao se svojoj bolesti jer je znao da je jači i od bolesti i od smrti. Pričao mi je da je u toku operacije u četiri oka razgovarao sa Svetim Petrom ali da nije za sebe tražio nikakvu protekciju. Jasno je velikom svecu stavio do znanja da on kao komunista ne priznaje nijedan sud pa ni strašni sud, već da samo priznaje sud partije. Iskoristio je priliku da Svetog Petra drugarski zamoli da nam pomogne u pregovorima sa Evropskom unijom, naročito oko poglavlja 23, koje na neki način spada u nadležnost Svetog Petra, pogotovu onaj deo poglavlja koji se odnosi na pravosuđe i korupciju. Detalje razgovora nije hteo da otkrije jer, kaže Miloje , da će nam se sve jednog dana samo kazati, ako se već nije reklo.

Miloje nije samo plodan stvaralac već je i čovek izuzetnih ljudskih vrlina. Ko je god od njegovih prijatelja i poznanika imao neki problem ili neko dilemu kako nešto da reši, dolazio je kod Miloja za savet i pomoć. Niko se nezadovoljan nije vratio. Ono što je rekao to je i uradio.

I na kraju, ovlašćen sam od gospodina Miloja da vas pozovem i za jubilarni stoti rođendan, dakle 28. jula 2036. godine, da svi, u ovom sastavu i na ovom istom mestu, obeležimo veliki jubilej, a o sledećim rođendanima, posle tog stotog, jubilarnog, bićete blagovremeno obavešteni.

I još nešto da kažem što ne priliči ovoj svečanosti ali priliči političkom trenutku: Kad bi naše partije na predizbornim završnim konvencijama mogle da okupe ovoliko uglednih ljudi, koliko je večeras okupio Miloje, ne bi morale da brinu za izborni cenzus, niti da kradu glasove.

(Govor na obeležavanju osamdesetog rođendana pisca i publiciste Miloja Popovića, dugogodišnjeg saradnika lista Danas)