Zapad mora naučiti da razumeva Kineze

Oni polaze od toga da se život sam razvija, dobija složenije oblike i čak prerasta vlastite granice. Život ima svoje unutrašnje protivrečnosti. Ukratko, oni polaze od unutrašnjeg, imanentnog zakona samog života. Evropska civilizacija počiva na apstraktnim istinama koje se projektuju na stvarnost. Ideje, pojmove, vrednosti, ideale Evropljani prvo formulišu za sebe, pa ih onda traže u životu. Kod Kineza toga nema. Oni polaze od unutrašnje datosti samog života. I zato je Evropljanima to teško da shvate – kaže u razgovoru za Danas vodeći ruski i svetski sinolog Vladimir Vjačeslavovič Maljavin čija se knjiga enciklopedijskog karaktera o Kini nedavno pojavila na srpskom jeziku u izdanju kuće NNK internacional iz Beograda.

Ako bismo hteli da u par reči opišemo tipičnog Kineza – za Italijane kažu da su dobri ljubavnici, Francuzi imaju dobru kuhinju, itd, a šta je sa Kinezima? Šta je ono po čemu se prepoznaju Kinezi, koje su njihove osnovne karakteristike?

– Kod Kineza su veoma stilizovani, tipizirani i pokreti i misli. Oni ostavljaju utisak promišljenih ljudi, u njima kao da po evropskim merilima nema mnogo individualnosti. Zato im to omogućava da efikasnije komuniciraju među sobom. Kineska civilizacija je efikasna upravo na planu komunikacije velikih masa ljudi. To donekle izgleda kao ne baš životno, realno, po evropskim shvatanjima, jer Evropljanin traži uvek izuzetke od pravila. Kinez, naravno, može takođe da narušava pravila, ali samo narušavanje u traganju za nekim novim formama potiče iz želje da se tipizira svoje iskustvo. Treba poći od toga što ćemo shvatiti da ponašanje Kineza ne liči na naše evropsko i da u Evropi često izaziva nedoumice. Ali treba da učimo da ga razumemo.

Kinezi često deluju čudno Evropljanima. A kako mi izgledamo njima? Pošto vi više od 10 godina živite u Kini, kako oni nas doživljavaju?

– Za njih su Evropljani takođe čudni. Delimično im zavide – zavide im na individualizmu i slobodi. Čini im se da su Evropljani više individualni i slobodniji, što možda i odgovara istini. Ali sam pojam slobode ne poklapa se u zapadnoj civilizaciji i Kini. Jer za Kineza je sloboda preciznost definisanja njegovog odnosa prema drugima. Odnosno, njegova sloboda se svodi na slobodu da bude ono što mu je određeno u društvu. To je dijametralno suprotno modernističkom shvatanju slobode da se ne bude ono što okolina želi da budete. To jest, na zapadu dominira negativan pojam slobode. I zato, s jedne strane, oni zavide Evropljanima, a s druge se plaše da žive kao oni jer nemaju naviku da rade ono što rade Evropljani. Takođe, imaju naviku da uspešno guše svoja osećanja. Mladi Kinez može satima da sedi, posebno u prisustvu starijih, ne otkrivajući ni na koji način svoja osećanja, jer se smatra da je loše ako ih iskazuje.

Da li je svetskim medijima uspelo, da tako kažemo, da iskvare Kineze, da ih nateraju da preuzmu nešto iz Evrope i Amerike?

– Da, svakako. Mada se na to pitanje može gledati različito. Ja mislim da i pored tih raznih novina koje su Kinezi preuzeli u poslednje vreme taj princip komunikativnosti na kome počiva kineska civilizacija ne može da se izmeni. On je u manjoj ili većoj meri prisutan svuda u jugoistočnoj Aziji, uključujući Japan, i daje specifičnost tim zemljama. Štaviše, on zapravo savršeno odgovara modernom načinu života, on nema nijednu lošu stranu. On je čak pogodniji za savremeni način života od evropskog. Kinezi su sada na konju, veoma se ponose svojim dostignućima i otvoreno kažu da će Kina biti rukovodeća sila u svetu.

Nedavno ste se vratili iz Kine s konferencije o kineskoj filozofiji. Koji su vaši utisci?

– To u mnogome zavisi od toga ko nastupa, ko govori. Ako govore naučnici ili političari, oni obično kažu da će Kina biti vodeća ideološka zemlja sveta i veoma su optimistično raspoloženi kada ocenjuju svoje mogućnosti. Ako pak govore predstavnici taoističke religije – ja sam bio na forumu posvećenom toj religiji – oni obavezno naglašavaju da Evropljani ne mogu da shvate kinesku mudrost, osim ako se sami ne bave nekom praksom, usavršavanjem. Sa tog stanovišta, akademsko proučavanje taoizma je potpuno besmisleno. Pritom, mi samo to i radimo na zapadu.

Smatrate li da njihovo verovanje da će biti globalna sila ima osnova?

– Naravno, ima osnove u dostignućima Kineza. Ali teško je reći da li ono ima osnova u realnom životu Kineza, jer bar zasad čini mi se da se kod njih uočava malo stvaralačkog potencijala. U ovom trenutku oni više, da tako kažemo, glancaju forme i ponašanje koje im je zadala tradicija. Veoma im je teško da razvijaju vlastiti kreativni potencijal zato što on na izvestan način narušava zakone kineske tradicije u celini. Kinez se neće šaliti, neće praviti cirkus, to je u Kini prosto nemoguće, neće ironisati, neće biti javno cinik. A u Rusiji je to, recimo, sasvim normalno.

Što se tiče religije, mi smo ovde na Balkanu navikli da se nacija povezuje s određenom religijom. U Kini toga nema. Čime se to objašnjava?

– Kinezi mogu biti veoma različiti, pritom veoma mobilni, a da ipak efikasno uspostavljaju odnose. Oni se nikad neće grčevito držati za nešto iz prostog razloga što ne poznaju ni dogme, ni teologiju, tj. sve ono što čini logičko-gramatički diskurs koji predstavlja Evropu. Evropljanin će reći: Bog je to i to. Kod Kineza je to nemoguće, za njega to nije važno. Za njega je bitno na koji način se to ispoljava u našim odnosima.

Da li to znači da Kinez može da ispoveda nekoliko religija odjednom?

– Da, ako to praktično odgovara potrebama njegovog života, jer kroz te razne forme on artikuliše različite aspekte svog života. On nije pritisnut dogmama i idejama jer one ne postoje kod njega i veruje da sve religije imaju istu osnovu. Istina, ta osnova se ne da izraziti rečima. Ona je samo slutnja, neodređeno iskustvo, iskustvo prosvetljenosti, čisto osećanje koje se ne može formulisati rečima.

Da li se konfučijanizam može smatrati religijom?

– To zavisi od stanovišta, postoje različita mišljenja. U principu, nijedna kineska religija sa zapadne tačke gledišta nije religija. Jer u njoj ne postoji suprotstavljenost Boga i materijalnog sveta, sveta stvari. Svet i božansko su rezultat unutrašnjeg samorazvoja života. Istina, taj samorazvoj neprestano prevazilazi sopstvene granice i zato može da stvara forme koje su neobične, nove. Između Boga i čoveka u Kini nema distance. Veoma važna kineska poslovica glasi: Kada se ostvari čovekov put, put Neba će se ostvariti sam od sebe. Jer osim delovanja ljudi ne postoji nikakva druga božanska realnost. Ali to ne znači da se sve završava našim razumevanjem. To su stvari koje su teško pojmljive Evropljaninu. Na koji način se kod Kineza ostvaruje ta sinteza? S jedne strane je sve ljudsko, a s druge, sve je božansko. Dosta interesantan pristup.

Zapadna demokratija nije moguća

– U Kini postoji više desetina etničkih grupa, mnogo naroda i nacionalnih manjina. Kineze objedinjuje hijeroglifsko pismo, klasično nasleđe koje na različite načine ulazi u svest i formira je i to je zajednička osnova. Kineska književnost formira jedinstven tip mentaliteta, on može da se ispoljava u materijalnom smislu veoma različito. Materijalne kulture su različite, postoji masa dijalekata. Kinezi mogu da se međusobno ne razumeju, ali to može da se zanemari jer – može li biti nešto univerzalnije i efikasnije od našeg napora da komuniciramo. Kod Evropljana je drukčija situacija. Oni mogu da negiraju komunikaciju. Čak i Japanci, kroz harakiri, recimo. Za Kineze to nije karakteristično. Važan je ritual. On doduše podrazumeva hijerarhiju statusa. On uopšte ne predviđa ravnopravnost. To je takođe veoma interesantan problem jer je Kina zemlja u kojoj je pobedio liberalni kapitalizam, ali je i zemlja autoritarnog poretka.

Da li to onda znači da demokratija, u zapadnom smislu te reči, u Kini nije moguća?

– U zapadnom smislu, nije moguća, jer sloboda, ravnopravnost, bratstvo onako kako je to postavila Francuska revolucija kod Kineza nisu mogući. Kod Kineza ne postoji pojam bratstvo, jer može postojati samo stariji i mlađi brat. Za nas je bratstvo ipak zajednica ravnopravnih ljudi. U Kini ne može biti ravnopravnih. Od dvoje ljudi jedan je uvek stariji. Odatle sve proističe. Svako mora da prihvati taj status i to ide spontano. On već zna ko je stariji a ko mlađi.

Čekajući graditelje beogradskih mostova

Kinezi će u bliskoj budućnosti graditi most u Beogradu, a očekuju se i nove kineske investicije. Šta biste vi posavetovali u biznisu s Kinezima i može li se smatrati da su oni pouzdani poslovni partneri?

– Pre svega vrlo je dobro što Kina pritiče u pomoć Srbiji, što pomaže da se realizuju važni projekti. Želeo bih da istaknem da je to iskustvo saradnje vrlo dobro i treba ga podsticati i širiti na svaki način. Što se tiče kineske civilizacije, ona ima ima specifične, samo njoj svojstvene principe na kojima počiva. I čini mi se da Evropljanima nije tako lako da ih razumeju. Zato bih želeo da posavetujem srpskim poslovnim ljudima i političarima da se ne nadaju da će preko noći, lako i brzo shvatiti kinesku dušu i kineske partnere i zbog toga treba da se naoružaju strpljenjem i lagano, ali istrajno da idu ka svom cilju, a to je da osvoje prijateljstvo Kineza. Za to će biti potrebno vreme, ali uveren sam da će rezultat prevazići sva očekivanja. Jer Kinezi sve odnose među ljudima cene pre svega sa stanovišta prijateljske komponente, lično. Oni treba na prvom mestu da se združe sa svojim partnerima, a tek onda će veoma mnogo uraditi za njih ako ih smatraju svojim prijateljem.

Da li oni ekonomske interese stavljaju iznad prijateljskih odnosa, ili je možda obrnuto?

– U životu se dešavaju različite situacije, i ovako, i onako. Sada im je uglavnom ekonomski interes na prvom mestu, ali i politički projekti mogu da donesu velike ekonomske dividende. Kinezi, kao i svaka druga zemlja, uzimaju u obzir dva faktora: politički i ekonomski. Njima je važno da imaju pouzdanog partnera. U Evropi, na Balkanu je to pre svega Srbija i to je odlično. Rekao bih da je to dobro za Srbiju. Po mom mišljenju, u Kinezima će naći dobre i pouzdane partnere ali je važno da im ne nameće svoje stavove, nego da uči da ih razume a za to će, ponavljam, biti potrebno vreme.