Zarđale trube lepili testom

– Sabor je počinjao na tradiciji, na predstavi narodnog duha, koja je bila drugačija od ovog što danas vidimo. Sada se priča o hektolitrima piva i stotinama hiljada duša. O Guči je napisano više od stotinu knjiga, a to je čudo za jednu ovako malu varoš. Današnje organizatore to ne interesuje, oni samo brinu koliku je ko dao donaciju i slično, i ljute se kad ministar kulture kaže da ne može da pomaže sabor jer je on postao samo turistička manifestacija. Međutim, mi smo pregurali i Tita, i nadživeli ga, tako da verujem da se Sabor jeste malo pognuo, ali će se ispraviti i sve će to da otrese – kaže Stojić za Danas.

Dok sedimo u porti crkve gde je sve počelo, Nikola se seća da je nekoliko mladih školovanih Gučana bilo nezadovoljno životom u palanci, gde je sve bilo prepušteno politici i obeležavanju političkih datuma, pa su hteli to da promene.

– Setio sam se svojih doživljava iz rata, jer sam kao dečak bežao po okolnim selima, videvši kako ljudi, na prelima, umeju lepo da pričaju i pevaju. Tu zimu 1960/61. išli smo po selima i osnivali društva i grupe, a u rano proleće napravili manifestaciju „Dragačevo kroz pesmu i igru“. Tu su se, uz ostale, pojavila i dva trubačka orkestra – jedan iz Rtiju, Srećka Obradovića, i drugi Desimira Perišića iz Goračića. Mi se tad setimo trubača! Između dva rata u Dragačevu su žarili i palili samo trubači, druge muzike gotovo nije ni bilo. Postojalo je destak, petnaest orkestara u okolini Guče. Odlučimo da napravimo trubački sabor. Odemo kod jednog starog trubača Dojčila Đukića, poznatog po tome što se triput ženio i imao devetnaestoro dece, ali je već bio bolestan. Po drugim selima smo išli i nismo nalazili trubače, građanski rat je učinio svoje. Drugo, truba je skup instrument, za orkestar treba sedam-osam ljudi, a tada se pojavila harmonika, tako da se truba skoro ugasila. Pronašli smo uz ona dva orksetra još jedan na kraju Dragačeva, u Aljinu ispod Ovčara, i četvrti u selu Grab na Jelici. Doneli su, pored ostalog, neke trube koje je progrizla rđa. Odemo, zakuvamo malo pšeničnog testa, zalepimo rupe na trubama… Prihvate oni da napravimo sabor i da se na njemu takmiče – seća se Stojić.

Obavestili su pesnika Branka V. Radičevića, tada urednika Duge, i razglasili stvar.

– Zvanične vlasti u to vreme nisu ni verovale da ćemo mi nešto napraviti, pa se nisu mnogo ni interesovale. Kad smo mi već zakazali prvi sabor, bilo je kasno. Skočili su: „Kako to? Koga ste pitali?“ Zvali su nas u Beograd više puta u Socijalistički savez. Lokalni i regionalni političari kad su čuli da će sabor biti u porti, nisu hteli da uđu ovde. I tako, napravimo program, odlučimo da se svira pesma „Sa Ovčara i Kablara“ koja, inače, nije bila posvećena Titu, to su posle rata uzeli komunisti, dopalo im se. Ona je nastala u 19. veku i pevali su je dobrovoljci koji su dolazili u Srbiju da se bore protiv Turaka. Pevali su: „Sa Ovčara i Kablara, čobanica progovara, srpski kneže, primi naske, u redove srbijanske“. Međutim, to je posle postala ram pesma, u nju su ulazile razne ličnosti. Pevala se i nekom Rakoviću, četničkom komandantu iz okoline Čačka, i slično. Danas je ta pesma himna Sabora, jer je na prvom svirana kao takmičarska. Svirala su je sva četiri orkestra pojedinačno. Uz nju, svirali su još jednu izvornu – „Bledi mesec zagrlio zvezdu Danicu“. Potom su svirali i marš i kolo po svom izboru – kaže Stojić.

Na Prvom saboru sem takmičenja trubača održane su i saborske momačke večeri, skok u dalj, bacanje kamena s ramena, gađanje jabuke kroz prsten…

– Bio je lep sunčan dan, u porti se skupilo par hiljada ljudi, imali smo i šest limuzina iz Beograda. U žiriju je bio profesor Miodrag Vasiljević, etnomuzikolog, njemu su se i suze pojavile u očima. Rekao nam je: „Vi nemate pojma šta se ovde događa“. Mi stvarno i nismo imali pojma. Jer, imali smo četiri orkestra, malenu Guču izgubljenu negde u Srbiji, dokle niko nije znao ni kako da dođe. Bila je to ipak klica srpskog narodnog trubaštva. Za Drugi sabor, imali smo i trubače iz zapadne Srbije, za treći je planula čitava trubačka Srbija, sa juga se javio Bakija Bakić, sa istoka Raka Kostić, bilo je šesnaest orkestara i par zalutalih gostiju iz inostranstva. Na Desetom saboru se pojavila prva televizija, italijanski RAI. Italijani su prvi to objavili u svetu, za našu televiziju mi nismo postojali. Bili smo politički nepodobni, ovde su se svirale pesme „Tamo daleko“ i „Marš na Drinu“. Posle Italijana javljaju se Rusi, pitaju šta se to ovde događa, njihova ministarka kulture je negde čula za nas. Pa ih poslala da naprave reportažu. Posle su tu reportažu emitovali u toku finalne utakmice svetkog prvenstva u hokeju na ledu između Švedske i Sovjetskog Saveza. Rusi i ostali shvatili su važnost Guče, pre naših, koji tek tada počinju da se interesuju. To tada, međutim, niko više nije mogao da zaustavi – seća se Stojić.