Zavoleli se posle svadbe

 Ipak, srećni su i posebno ponosni na šest unuka i isto toliko praunuka. Žive u skromnon seoskom domaćinstvu, u kući koju su zajedno sagradili pre pet decenija. Drago ima penziju, za koju sarkastično kaže da je „dobra i oko 14.000 dinara u oba dela“. Imaju nekoliko ovaca i svinja, jedanaest košnica…

– Živimo daleko od dobrog. Nemo’š danas da živiš sa tri’set ‘iljada, a ne četrn’est, kaže Dragomir, vitalni starac, vedrog duha, koji, kako Olga svedoči, uvek zbija šale i govori u stihovima.

-Razvod nikad nijesmo pomenuli, niti se svađamo. Drago trč’o s posla iz Užica kući, ja ‘vamo cijeli vijek sa đecom. On primi platu, a ja siđem do prodavnice i kupim šta na treba. Ja sam shvatila da se ne vredi svađati. Moramo jedno drugo da pretrpimo malo. Nema svađe, morali smo da radimo…dogovarali se, đecu školovali… Nemaš kad da se okreneš“ – nudi Olga recept za uspešan brak, a potom nastavlja:

– Kada je bila moba u selu, posmatrala sam momke, koji su se rvali i videla njega. Rekoh sebi – ovaj poobara sve momke, sa njim bi se moglo živeti i odlučih da idem za njega. Tako i bi! Njegovi posle dođoše i venčali smo se u crkvi u Dubu, kod Bajine Bašte, gde sam živela. Bili smo mladi i lepo se slagali. Živeli smo u zadruzi sa njegovim bratom, ali smo se 1946. podelili. Drago je posle otišo u vojsku, a ja sa đecom ostala i slušala svekrvu, svedoči Olga.

Dragomir dodaje da je ipak „ponekad bilo svađe, ali ne ozbiljne“, te da su posle podele imanja sa bratom, nastavili zajednički život i to sa „jednom zemljanom ćasom, loncem i pet-šest kašika“.

-Najvažniji su sloga, rad i ljubav. Olga je bila devojka, ona prava! Prije mene nije je dir’o niko, moja mila diko, u stihovima dodaje Dragomir i uspeva da nasmeje Olgu, a potom svedoči da se njegov otac Vukoman tri puta ženio, a isto toliko puta udavala se i njegova majka Stanimirka. Međutim, on je sve vreme bio veran Olgi i tvrdi da nikada nije pomislio na drugu ženu:

– Ma jok! Nije se imalo kad. Bilo se siromašno, kaže ovaj vitalni starac, koji je dvadeset tri godine bio bolničar u užičkoj bolnici, a već je 33 godine u invalidskoj penziji, dok je Olga sve vreme vodila računa o domaćinstvu i deci, a potom se priseća kako je upoznao svoju suprugu:

-Snaja moga brata nasočila mi je Olgu. Otišli smo po nju u Dub u kuću njenog oca Milana. On je posle Prvog svetskog rata bio graničar. Kad tamo – svira gramofon. Imao je i radio na baterije, još tada! Olga je pristala i odveli smo je u Gostinicu. Venčali smo se u crkvi o Mitrovdanu 1940. godine i obavili svadbu. Starac mi je dao 4.000 dinara miraza, za šta se moglo kupiti dva para najboljih volova“.

– Jašta, svadba je bila dobra – seća se Olga i kaže da se ljubav između nje i Dragomira rodila – mnogo kasnije!

Vojničko pismo u stihovima

Drago kaže da voli da piše i govori u stihovima. Dok je bio na odsluženju vojnog roka u Ljubljani, bio je u bolnici, i tada je napisao prvo pismo Olgi. Priseća se da je u to vreme njihova ćerka Milka imala tri godine, a sin, koji je kasnije poginuo, nije imao ni godinu. -Evo dobih vreme, ženo moja, da ti pišem pismo iz bolnice iz Ljubljane grada, pa te pitam kako živiš tamo? Za me da ti kažem kako živim vamo. U bolnicu stigoh ima deset dana. Pokušao sam da se lečim od srčanih mana. Al’ srcu mome nema leka, ne pomaže doktor, niti apoteka. Uz’o doktor pregleda me, pa me jako gura. Okrećem se da pogledam da li je fiskultura? Na rengenu sam bio u nekom mraku, gore mi je bilo nego na sokaku. Medicina takva ne radi, koja srce od bolesti vadi… Esmakova poveska, Kamerova šina, gaji ženo kod kuće, malenoga sina“.

Proveriti da nije kakva luda

Iako su se vremena promenila, Olga ipak nudi savete današnjim devojkama kako da biraju momke.

– Danas se sastaju i vodaju, pa ih momci ostave. To nije dobro. Moraš da izabereš, da vidiš kakva mu je pamet, da nije kakva luda. Ako ne odgovara – doviđenja…