Život na ruletu

Minja Kovačević iz Loznice ima 21 godinu i pre nekoliko meseci se izlečio – od zavisnosti od kockanja! Otac je prvi put kada su ga pristigli dugovi, mislio, pubertet, drugi put ga je zaposlio u porodičnoj pekari da radi, da se opameti. Na kraju su ga odveli da se leči. Prvih mesec dana imao je krizu. Posle dva meseca bio je – drugi čovek.

Obrnuo je, tvrdi, možda i million evra, ali kockar sve to ne primećuje.

– Dobijem par desetina hiljada evra, odem, kupim auto, već za dva sata ga prokockam. Svaki kockar ima neki izgovor – treba mi da kupim, da se izvučem, samo još ovaj put. I nema kraja. Imaš te drugove, koje svaki kockar ima, što nisu drugovi. Dok si s njima dobar si, sad kažu: „Vidi, budale“. A ni sami ne primećuju da sve više tonu. To ne primećuješ dok imaš blokadu mozga, koja te tera da ideš dalje. Ni ja nisam primećivao. Tek sad mi je jasno – veli Minja.

Zaduživao se, prodao kola, krao iz kuće…

– Loznica ima 50.000 stanovnika, a ja sam znao 100 zelenaša. Kad te pritisnu zelenaši, ti znaš da si sutra gotov. I svašta radiš. Ja sam sa drugom podigao kredit u Bosni na falš papire, da vratim dugove, kao da sam zaposlen negde. I kockao. Što više dobijaš, sve su ti veće šanse da propadneš. Gazde kladionica i kazina te puste da besplatno igraš mesec dana, za to vreme možeš da prokockaš boga oca, i sačekaju te prvog u mesecu sa obračunom. Ti, naravno, u tom stanju ne znaš da kazino ne može niko da pobedi. Zato svaki kockar govori da je na pozitivnoj nuli. U stvari je u buli- objašnjava Minja, koji sada pomaže ljudima sa sličnim problemom da se izleče u Centru „Inicijativa“ i Fondu „Herc“ koje je pokrenuo Dejan Stanković, takođe bivši kockar. Dejan se sam izlečio od patološkog kockanja kada je u jednom vojvođanskom kazinu video svog poznanika kako se pored ruleta ubio iz pištolja. O tome je napisao roman „Ulog“.

– Destak godina bio sam zavisnik, bolestan. Prošao sam ceo krug od zainteresovanosti za igru, preko prvih dobitaka, zaduživanja, zelenašenja… Međutim, iznenadilo me posle samoizlečenja da mnogi lekari ne priznaju da postoji patološko kockanje. Misle da je to samo zabava. Zato sam osnovao centar i počeli su da zovu, uglavnom supruge i roditelji. Govorili su: prošli ste pakao, mi smo sada u njemu, pomagajte. Inicijativu za lečenje nikada nemaju kockari. Kockarska zavisnost se jako brzo razvija, jako brzo se prelazi ta granica. Od zabave se za kratko ulazi u patologiju. Zbog krize i ekonomske situacije, izlozi su puni, čovek hoće sve to. Prva opcija je da uđe u kazino, kladionicu. I ja sam počeo da se kockam početkom devedesetih, u vreme prethodne krize. Gubite prijatelje, porodicu, ugled, posao – sve pada u vodu. Sve je, naime, ulog. Svi ljudi koji dođu kod nas kažu da im je muka od kockanja, ali nemaju mehanizme da se od toga oslobode – priča Stanković.

Centru se do sada javilo preko 2.000 ljudi koji u okruženju imaju taj problem. Dnevno dobiju desetak poziva. Uspeli su, kaže, mnoge da izleče.

– Najmlađi je bio dečak od 11 godina. Igrao je kladionicu i slot-mašine. Ukrao je zlato iz kuće i dao starijem drugu da to unovči. Roditelji su odmah reagovali. Mislio je da su slot-mašine, poput video-igrica ili flipera. Najstariji je bio gospodin od 66 godina. Prokockao bi svaku penziju, i ćerka ga je dovela. Bilo je ljudi koji su trošili milione evra, to je onima koji ne znaju taj svet, neverovatno. Problem je što 75 posto patoloških kockara izvrši najmanje jednu kriminalnu radnju. Procena je da u Srbiji postoji oko 200.000 patoloških kockara. Pravi podaci se, međutim, kriju – kaže Dejan, kome je štampanje romana „Ulog“ i knjige „Patološko kockanje“, pomogla jedna poznata beogradska kladionica.

Psiholog Jelena Manojlović, koja radi sa kockarima, objašnjava da oni nikada ne dolaze sami.

– Nagovore ih da dođu. Preliminarni testovi pokazuju dubinu problema. Oni su mahom potišteni. Izbegavamo da radimo sa ljudima koji ne prihvataju da imaju problem. To je prva i osnovna stvar. U patologiju prelaze kad počinju da se vade, tačnije, pokušavaju da povrate izgubljeni novac. Terapija traje 60 dana u 12 koraka, kroz koje oni vraćaju sistem vrednosti u normalu, posvećenost porodici, praktično – vraćaju se sebi…

Regrutacija na turnirima

– Ovde se održavaju javni turniri u pokeru, učesnici uplaćuju određene iznose da bi učestvovali. Kasnije sledi druga priča – odatle se regrutuju igrači za profesionalne partije, gde se gube velike sume po privatnim stanovima – kaže Stanković.

I žene upadaju u dugovanja

– Žene nam se generalno manje javljaju, iako se one isto kockaju. Upadaju čak u veća dugovanja, ali imaju daleko veći pritisak društva, ipak je ovo Balkan, i treba im više vremena da potraže izlečenje – kaže Jelena Manojlović.