Kažeš mi – piši o svojim sećanjima. Kojim sećanjima, moj Rade! Valjda čovek kada počne da gubi fizičku snagu, vidi samo ružne stvari oko sebe. Pre dve godine počeo sam da pišem knjigu pod naslovom Moja razočarenja. Bio sam inspirisan svojim bivšim studentima. Njima sam zaista dao, a i sada dajem, sve što imam.
Plaćao sam im kiriju, oblačio ih, hranio, davao im snage kada je nisu imali… Otvarao sam im biznise, davao ideje razne, primao na spavanje, odlazio na sahrane njihovih najbližih, pozivao na kućna veselja, udavao i ženio sa izabranim partnerima, bivao kum mnogo puta… Poklanjao sam im i uzajmljivao novac koji mi nikad nisu vratili, odlazio na probe da im napravim predstavu ili ulogu koja im nije išla… Lobirao sam da dobiju nagrade i stipendije… I mnogo toga još…
***
Govorio sam im : – Sve što činim za vas, činim u ime Boga koji mi je omogućio da činim. Ne tražim od vas nikakvu zahvalnost, niti tražim da mi išta vratite. Od vas zahtevam samo dve stvari: – Da i vi činite to isto sa drugima, i da me, kada dodje vaše vreme, ne psujete.
***
Kada bi znali, moj Rade, koliko mi ih je žao. Zao mi ih je jer nisu naučili… a imali su prilike… osnovnu stvar u životu. A to je ljubav! Znati voleti. Znati pokloniti nekome ljubav. Ziveće i umreće i nikada neće spoznati emociju ljubavi. Nikada neće spoznati da sam ja njih voleo jer sam voleo Boga. Govorio sam im. Meni ne treba vera da bih se približio Bogu. Ja sam direktno vezan za Boga. I upamtite, govorio sam im, da Bog se ljubav zove. Spoznati ljubav znači približiti se Bogu. Ljubav je, drugim rečima, dobročinstvo.
***
Nikada neću zaboraviti sedeljke u bifeu pozorišta Atelje 212. Ja, tada mlad glumac, stajao sam uz šank ili sedeo kada je bilo mesta, sa mudracima kulture. Zamislite, ja klinac, slušam šta govore uz piće Danilo Kiš, Dragoslav Mihajlović Mihiz, Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Zoran Radmilović, Bekim Fehmiu, Ljuba Tadić, šarmantni Dragan Nikolić, Bata Stojkivić, Mira Banjac, Slobodan Selenić, Gospodin Butković, Dušan Kovačević, Petar Kralj, Borka Pavičević, Petar Božović… I mnogo, mnogo slučajnih gostiju… Od raznih političara i generala pa sve do svetskog prvaka u šahu, Anatolija Karpova… Uzgred budi rečeno, sa Karpovom sam u bifeu odigrao jednu partiju šaha. Zna se ko je bio pobednik… Ja! … Kada bi se zajebavali.
***
Voleo sam da ih slušam kako „rešavaju“ svetske i domaće političke i kulturne probleme. Pilo se i mezilo-bez pijančenja. Svađalo se i podizao glas – bez mržnje. Moram da priznam da sam u tom malom bifeu sa samo jednim većim stolom, doktorirao na temu: Zivot ! Hvala im što su me svako veče primali u svoje društvo.
***
Jedne večeri zamolim ja gospodina Mihiza da mi napiše jednu monodramu na temu Albanac u Beogradu. I kada zaradim pare, kupiću mu jednu vikendicu na moru. Mihiz mi je odgovorio: – Ideja ti je odlična ali ne mogu da prihvatim tvoju ponudu. – Zašto, pitao sam ga. – Ja ne mogu da pišem afirmativno o Albancu, odgovorio je. – Ja Albance ne volim, ali bih te jako cenio ako ti napišeš monodramu o Albancu koji je po karakteru dobra ličnost. To je tvoja dužnost, ne moja. Moja je dužnost da pišem dobro o mom narodu, a ti o tvom. U tim pisanjima možemo da se ne slažemo ali moramo da se poštujemo… Da cenimo jedan drugog.
***
Sa stola su mi dovikivali: – Ne moj sa Mihizom da razgovaraš o toj temi. On je nacionalista! Moram da priznam da ga tada nisam razumeo. Tek mnogo godina kasnije, shvatio sam o čemu je govorio.
***
Onda sam se obratio profesoru Slobodanu Seleniću i zamolio ga da mi napiše monodramu na istu temu. On mi je odgovorio da ne zna da piše monodrame. Ovako je tekao naš razgovor :
Selenić: Tema je tebi jasna. Zašto sam ne napišeš monodramu?
Enver: Ja ne znam da pišem.
Selenić: Je si li pokušao?
Enver: Jesam, ali samo kada imam inspiraciju, a to mu dodje jednom ili dva puta godišnje na po jedan dan. Kako vi pišete, profesore?
Selenić: Jednostavno, sednem i pišem.
Enver: A šta pišete?
Selenić: Bilo šta. Najvažnije je da se sedne sa namerom da pišeš.
Enver: Pa kako da pišem kada nemam inspiraciju?
Selenić: Jel dolaziš ti svaki dan na probe u 10 sati ?
Enver: Da.
Selenić: Jel imaš svaki dan inspiraciju da napraviš ulogu?
Enver: Nemam.
Selenić: Ipak, na kraju napraviš dobru ulogu?
Enver: Da.
Selenić: E, tako ti je i sa pisanjem! Važno je da svaki dan u odredjeno vreme sedneš sa namerom da pišeš. Ne moraš da imaš inspiraciju. Važna je namera.
***
Trebalo mi je mnogo godina da shvatim šta mi je profesor Selenić tada rekao. U poslednje vreme, svaki dan po 14 sati sedim sa namerom da pišem ne čekajući inspiraciju. I bogami, bio je Selenić u pravu. Dosta dobrih drama i scenarija sam napisao.
***
Kada sam definitivno shvatio da To više nije moja zemlja?
Pamtim emocije, ali datume nikako. Ne mogu da se setim godine ali znam da je tada, tih dana, umrla moja divna prijateljica Ena Begović koja je živela u Zagrebu. Bio sam šokiran tom vešću. Nisam mogao da verujem da tako divna osoba može da ode. Valjda je i Bog zavideo svome delu …
***
Pošto sam znao i Enu, i njenu sestru Miju, rešim da idem u Zagreb i izjavim saučešće. Krenuo sam iz Prištine za Skoplje, kupio avionsku kartu za Sarajevo, tu prespavao i sutradan ujutro sleteo u Zagreb. Medjutim, avaj ! Nisu hteli da me puste da udjem u Zagreb jer nisam imao hrvatsku putovnicu. Nisu priznavali moj dotadašnji pasoš. Valjda je bio jugoslovenski. Ja sam objasnio gospodji koja je kontrolisala pasoše razlog zbog koga sam tu i tko sam ja. Molio sam je da me pusti barem na dva, tri sata u grad. Pokazivao sam joj i povratnu avionsku kartu za isti taj dan navečer. Gospođa nije htela ni da čuje… Imao sam utisak da uživa u tome što me može odbiti. Zahtevao sam da razgovaram sa njenim šefom, nadajući se da je to neko ko će me prepoznati i pustiti da udjem u grad i izjavim saučešće… – Ne možete nikako da se sretnete sa šefom, odgovarala mi je. – Ovo je ozbiljna država. Ne može tko kako hoće da ulazi i izlazi iz nje… – Ali gospodjice, ja sam do juče u Zagreb dolazio veoma često. Čak sam tu radio, bio voljen i obožavan od Zagrepčana… – Ne i ne! I molim vas, nemojte mi trošiti vrijeme… – Dajte mi nađite neki broj telefona nekog poznatog zagrebačkog glumca. On će garantovati za mene, u to sam siguran… A poznavao sam većinu zagrebačkih glumaca… I ne samo njih… Nije htela ni da čuje gospođica ili gospođa…
***
Bilo je rano jutro… Otišao sam u free-shop, kupio flašu viskija, seo i čekao večernji avion za povratak. Popio sam punu flašu a da ništa nisam pojeo… Tako sam tada shvatio da To više nije moja zemlja.
***
Pre valjda dve, tri godine, oprostite mi za datum, snimao sam film u Bosni, na samoj granici sa Hrvatskom. Zagreb je bio udaljen sat vremena od granice. U filmu su igrali, pored ostalih, i moja klasna drugarica Gordana Gadžić i njen, sada već pokojni muž, Ivica Vidović. Imali smo dan pauze i oni su me ljubazno pozvali da odemo do Zagreba na ručak. Iako sam to žarko želeo – odbio sam ih. Ni sam ne znam zašto. Zagreb, moj voljeni grad, nisam video decenijama.
***
Kako se glumac ceni kod … srpskog, kosovskog i albanskog seljaka ?
***
Dok sam živeo u Beogradu, u Knez Miletinoj blizu Bajlonijeve pijace, uvek sam kupovao povrće kod starijih žena sa sela. Cenio sam kod njih to što svoje proizvode uberu toga dana i iznesu na pijacu da prodaju. Znao sam da je povrće uvek sveže…
Enver: Pošto ti je krompir, majko?
Prodavačica mi kaže cenu koje se više i ne sećam.
Enver: Daj mi dva kila…
Prodavačica uzme kantar i svojim zemljoradničkim rukama izmeri 2 kg krompira . I dok mi naplaćuje pogleda me malo bolje.
Prodavačica: A, ti li si onaj … glumac sa televizora?
Enver: Da majko, ja sam taj.
Prodavačica: E, evo ti još dva krompira od mene.
Iz poštovanja prema „glumcu sa televizora“ častila me sa dva krompira.
***
Slična situacija na prištinskoj pijaci…
Čovek ispred mene pita pošto je krompir? Prodavac mu odgovori da je 50 centi. Čovek ispred mene kupi dva kg kromira i plati jedan evro… Dodjem ja na red… Pošto sam čuo cenu kažem mu da i meni izmeri dva kg… Ovaj to uradi i ja mu dam jedan evro… Ali, prodavac me je prepoznao… Kaže mi da me krompir košta evro i 50 centi. Mene bi sramota da se prepirem sa njim oko 50 centi i platim mu. Kada sam došao kući ispričam svojoj ženi ovaj dogadjaj… Ona ne bude lenja i stavi na vagu kupljeni krompir. I zamislite… Dva krompira su bila u manjku !
***
Slična situacija na pijaci u Tirani
Dok sam kupovao krompir na pijaci kod albanske seljanke u Tirani, s ledja mi priđe devojčica, prodavačica cveća od četrnaest, petnaest godina… Kaže mi: – Molim vas, gospodine Envere, biću srećna ako primite na poklon ovaj buket cveća od mene, jer vas moji roditelji obožavaju… Na to će prodavačica krompira: – Devojčice, pošto ti je buket ? – Trista leka, odgovara ona ( oko 2 i po evra). – Daj i meni jedan buket, reče prodavačica i plati joj. Onda uzme buket i obrati se meni: – Primite i od mene ovaj buket cveća pošto vas i ja veoma cenim i obožavam.
***
Zivot me je naučio da se darovi ne odbijaju. Uzeo sam oba buketa cveća i hodao toga dana ulicama Tirane kao najsrećniji čovek na svetu. Veruj mi, moj Rade, pobedjivao sam i dobijao mnoge nagrade i darove. Sve su one bile znak moga uspešnog rada i zadovoljstva. Ali , najveću sreću u svom životu doživeo sam zbog ova dva buketa cveća.
***
Dve majke
Kada sam se vratio iz Beograda u Prištinu i javio mojoj porodici da sam primljen na Beogradsku akademiju umetnosti, nastala je velika radost. Svi su me ljubili i čestitali osim moje majke koja je u jednom ćošku sedela i plakala. Pridjem joj i pomislim da su to suze radosnice.
Enver : Zašto plačeš majko? Što mi ne čestitaš?
Majka : Šta da ti čestitam? Od danas ja sam zauvek izgubila sina.
Enver : Samo da završim studije… Vratišu se ja… .
Majka : Nikada se ti više nećeš vratiti …
I bila je u pravu… Uvek kada sam dolazio kod nje, ona bi zaplakala. To isto je činila kada bi odlazio za Beograd. Jedanput joj rekoh: – Majko, opredeli se. Plači ili kada dolazim , ili kada odlazim. Mnogo me bole tvoje suze…
***
Moram da ti priznam, moj Rade, da sam imao uvek grižu savesti što sam napustio svoju majku i otišao u Beograd.
***
U vreme kada sam bio student treće godine glume, u Studentskom gradu na Novom Beogradu, upoznao sam jednog divnog čoveka, gospodina Brkića koji je tada bio zamenik direktora Doma kulture u Studenjaku. Pri ovom domu radilo je i Otvoreno Pozorište… Posle silnih razgovora, ja ga ubedim da mi ustupi prostor za probe i da napravimo predstavu za Otvoreno pozorište. Čim smo se dogovorili, pozovem ja Egona Savina, koji je bio student treće godine pozorišne režije, i napravimo predstavu Prosidba i Svadba, adaptaciju A.P. Čehova. Iako studenti, doživeli smo veliki uspeh pa su nas zvali čak i na MES, Festival malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu.
***
Za vreme festivalskih dana Egon me pozove da odemo zajedno u posetu njegovim roditeljima, pošto je on Sarajlija. I mi odemo kod Egonovih . Divni ljudi, prava gospoda. I dok je Egon sa svojim ocem nešto pričao u drugoj sobi, ja iskoristim priliku da Egonovoj majci kažem jednu laž. Naime, mislio sam da su sve majke kao moja, i da se i ona sekira što ju je sin „napustio“. Kažem joj ja: – Nemojte da se sekirate. Egon i ja smo se dogovorili : Čim završimo akademiju – vraćamo se kućama… Lagao sam je misleći da je na taj način tešim. Ali, avaj ! … Skoči ona i ode do Egona te mu sruči grdnje i psovke: – Šta ja to čujem, Egone! … Hoćeš da se vratiš u Sarajevo? … Jesi li ti normalan? Nisam te u Beograd poslala da se ovde vraćaš! … Nego, ako možeš, da ideš još dalje i dalje.
***
Bio sam šokiran njenom reakcijom… – Au, pomislih, kako je ovo grozna majka koja tera svoga sina od sebe. S druge strane, zavideo sam Egonu što ga majka podržava u njegovom životnom opredeljenju. Kasnije sam mu rekao: – E, da ja imam majku koja misli kao tvoja, gde bi mi bio kraj. Osvojio bih čitav svet.
***
Sada se moja ćerka dvoumi da li da ide u Ameriku. Ja se trudim da mislim i budem kao Egonova majka… Ali, moram da priznam da razmišljam isto kao moja majka.
O sagovorniku
Enver Petrovci, glumac, pisac i reditelj, rođen je u Prištini 1954. Diplomirao je glumu na FDU u Beogradu. Kao glumac igrao je u svim profesionalnim pozorištima u Beogradu, a takođe i u Zagrebu, Novom Sadu, Skoplju, Podgorici, Subotici, Sarajevu, Prištini, Banja Luci, Budvi, Zrenjaninu, Nišu, Dubrovniku… Ostvario je više od stotinu uloga u pozorištima i nekoliko desetina u filmovima i tv serijama. Autor je četiri drame. Režirao je u pozorištima u Prištini, Skoplju, Njujorku i Nišu. Osnivač je Studija glume, Umetničke Akademije, Pozorišta Teatri i Babës u Prištini i katedre za Film i pozorište na IU u Novom Pazaru. Dobitnik je brojnih nagrada za svoje dramsko stvaralašto. Enver Petrovci je profesor na Univerzitetu u Prištini. Sa suprugom Valjbonom, pijanistkinjom i profesorkom Muzičke Akademije, ćerkama Hanom i Vanesom, i sinom Astritom – živi u Prištini. Radi na prostoru bivše YU i Albanije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
