Životni izbori Andre Mišel

Proživela je nekoliko života ne samo zbog duboke starosti u kojoj je do kraja bila aktivna i beskompromisna već zbog toga što je bila uvek spremna da ide ispred svog vremena i klišea mejnstrima.

Rođena je u francuskoj provinciji u Valorisu (Vallauris, Alpes-Maritimes) 22. septembra 1920. u za to vreme uobičajenoj buržoaskoj porodici srednje klase.

Jedina neobičnost njene porodice bio je broj dece, njih sedmoro, petoro braće, sestra i ona. (Uobičajeno je bilo dvoje, najviše troje dece.) Otac čovek krutih nazora, ostao bez ruke i brata u Prvom svetskom ratu.

U svojoj bazičnoj porodici je osetila nepravdu kojoj se potom čitav svoj život suprotstavljala. U jednoj svađi oca i majke (on je koristio uvredljiv rečnik) majka je rekla da će otići.

On je stao pred nju i upitao „Gde ti možeš da odeš?“

NAPOLEONOV ZAKON: Dugo je pamtila taj ton, tu majčinu bespomoćnost i shvatila kasnije da osnovni uzrok leži u Napoleonovom zakonu prema kojem žene nisu imale vlastitu imovinu i prava u braku.

Rušila je taj zakon dok se nije srušio.

Ali, shvatila je i da je izlaz iz pozicije podređenosti obrazovanje.

Naravno, braći je omogućeno da idu u gimnaziju, polažu maturu…

Za nju su bili rezervisani vez, kukičanje, štrikanje, kuvanje. Sve to je naučila, ali se odmetnula od porodice uz malu pomoć jedne rođake, radila da preživi i učila.

NJeno obrazovanje nije išlo pravolinijski.

U Eks-an-Provansu je stekla diplomu za pristup studijama pa je u Grenoblu na fakultetu završila studij filozofije sa kojim je mogla da predaje u srednjoj školi.

Radila je kao srednjoškolska profesorka od 1941 do 1943, a onda se pridružila vojsci kao dobrovoljka.

Sa vojskom stiže u Pariz.

Nude joj da ide u Indokinu, ali ona bira da se demobiliše.

Bilo joj je prihvatljivo da se bori za slobodu Francuske protiv okupatora, a neprihvatljivo da učestvuje u porobljavanju naroda koji se, takođe, bori za slobodu svoje zemlje.

U Parizu živi skromno, iznajmljuje stan u kući sa izbeglicama iz Alžira.

Velike porodice, siromaštvo, buka, svađe, jedan svet o kome se gotovo ništa ne zna, ni dva kilometra udaljen od srca Pariza.

Andre Mišel svoju tada mizernu poziciju, sa stanovišta klase iz koje je potekla, pretvara u naučničku prednost.

Razumela je razloge patnje ljudi iz njenog okruženja, trebalo je stvoriti naučnu metodologiju koja će učiniti vidljivim društveni kontekst koji je te patnje proizveo, naročito ženske strategije unutar višestruko represivnog okruženja.

ULAZAK U SVET SOCIOLOGIJE: Sa radom Alžirski radnici u Francuskoj, publikovanim 1956. stekla je brojne neprijatelje.

Rad je govorio o frapantnom kršenju radničkih prava Alžiraca. Francusko javno mnjenje je bilo pod uticajem rata u Alžiru i nespremno da se suoči sa vlastitim propustima.

Ipak, kasnije će saznati da su Ben Bela i Bašir Bumaza u zatvoru sa simpatijama iščitavali njene nalaze, a i među francuskim intelektualcima bilo je puno onih koji su bili antikolonijalistički nastrojeni.

Vodeći sociolozi tog vremena Žorž Fridman i Rejmon Aron su u industrijskim sociologijama prećutkivali probleme alžirskih radnika.

Gabrijel l Bra je stao na njenu stranu, doktorka teza je prihvaćena i Andre je ušla u svet sociologije.

Nije odbačena kao što su je odbacili svojevremeno psihoanalitičari.

Išla je težim putem da znanjem i rezultatima bude prihvaćena.

Onaj lakši put bi značio priklanjanje autoritetima.

A 1963. godine Ben Bela je pozvao da predaje na Fakultetu za književnost u Alžiru.

Zaboravila je na nekoliko neuspelih pokušaja da uđe u zajednicu psihoanalitičara, okrenula se sociološkim istraživanjima.

Mudro je vodila svoju karijeru.

Na univerzitetu joj je bilo, rekla bih, dosadno život je bio negde drugde.

Pored marksista postojali su i levo orijentisani hrišćani.

Jedan od njih sveštenik-radnik (ova vrsta sveštenika je vrlo rasprostranjena u Francuskoj) joj je ponudio da u Montreju istražuje odnose u radničkim naseljima.

Dospela je među izbeglice, prostitutke, porodice na ivici siromaštva. Život je ključao na toj margini. U jednom intervjuu reći će: „U Montreju sam naučila mnogo, pre svega kako funkcionišu radničke porodice, a nikako ne funkcioniše Napoleonov zakon“.

Žene radnika su raspolagale većim delom plata svojih muževa, ekonomisale, brinule da porodica sa skromnim sredstvima preživi.

Bilo je to potpuno različito od dobrostojećih buržoaskih porodica.

NJen rad Porodica, industrijalizacija, stanovanje (1959) naišao je na veliko interesovanje sindikata, udruženja poslodavaca, ne i naučnih krugova.

SA STUDENTIMA: Kad se pogleda bibliografija radova Andre Mišel dosta radova je na engleskom.

U Severnoj Americi je provela četiri godine nakon Anžira, u SAD i Kanadi.

Bilo joj je važno da shvati zašto na američkim univerzitetima dominira feministički diskurs za razliku od francuskih univerziteta sedamdesetih godina prošlog veka.

U vreme studentskih demonstracija u Parizu bila je sa studentima.

Iz tog vremena datiraju njena interesovanja za Jugoslaviju jer naši studenti su bili aktivni u Latinskom kvartu.

Neke je čak francuska policija proterala.

Rad Andre Mišel Profesionalni rad žena i bračni život (1973) postaje model po kome istraživačice u Grčkoj, Belgiji i drugim zemljama istražuju istu temu.

Direktor Nacionalnog instituta za demografiju nudi joj da uđe u institut, ali Andre odbija.

„Alfred Sovi je bio natalist (pozicija koja favorizuje rađanje i ograničava slobodu izbora žena). Odbila sam da radim sa njegovom ekipom. Za mene ideologija je bila neprijatelj broj jedan emancipacije žena“. To je značilo da su joj mnoga vrata bila zatvorena.

Krajem sedamdesetih jasno joj je da njen feministički i pacifistički aktivizam postaju centralno mesto njenog života.

U ličnom životu Andre Mišel je postigla ono što njena majka nije imala. „Moj suprug je bio slobodan čovek i ostavio mi je da to budem i ja. Bila je to esencija našeg života“.

Potonji njeni radovi vezani su za feminizam (Ženski rad, 1975; Žene, seksizam i društva, 1977; Feminizam, 1979 – preveden na srpski; Žene u Francuskoj u društvu nejednakosti – sa Madlen Reberiu, 1982; Sociologija porodice i braka, 1986; Pacifistička politika, feministička politika – sa Danijel Brikir i Odet Tibo, 1985; Pravda i istina za Bosnu i Hercegovinu, 1995; Feminizam i antimilitarizam, 2012).

Andre Mišel bila je više osporavana no hvaljena iako je čitavog života pomerala granice, otvarala nova polja istraživanja i slobode.

Nije odustajala od svojih uverenja. Moguće je i tako proživeti čitav vek.