Znam za jadac

Oduvek je „jadac“ u Srbiji bio politički indikativan. Njegovo lomljenje je ovdašnji ritual. Jadac je, što se tiče belog mesa, bitniji i od batka, i od džigerice i od bubca. Ovaj deo skeleta, najčešće pilećeg, lomi se preventivno, nakon ručka, da se doskoči naslućenom dušmanskom naumu. Ponekad i naumu koalicionog partnera. Slogan „znam za jadac“ je kao mantra. Često i kao politička lozinka, apel, upozorenje, ili pretnja. Modernije rečeno, jadac je srpski brend. U političkom marketingu jadac je već brendirala DSS, za izbore 1997. Tačnije, za antiizbornu kampanju. Bojkotaški slogan DSS bio je „Znam za jadac“. Taj „jadac“ simbolizovao je još jedne jajarske izbore u režiji Miloševićevg režima. Tada su izbore, sa DSS, bojkotovali i DS i GSS. Demokrate su imale takođe marketinški inspirativnu antikampanju: koristili su eho demonstracija protiv izborne krađe 1996/97. (Ajmo, ajde svi u bojkot), i čuvenog Looney Tunes lika – Elmera kojem su, iako je valjda neko prase, rasle magareće uši, utoliko veće ukoliko je neko bio bliži odluci da ipak glasa. Na izbore su pored koalicije SPS – JUL – ND, tada izašli SRS i SPO.
Ali, to sad nije toliko bitno. Bitan je samo jadac koji je DSS izvadila iz naftalina novije političke istorije. Kada znamo sadašnji animozitet između DSS i grupe oko LDP, nije zgoreg podsetiti da su pre desetak godina, u jednom periodu, DSS i GSS (prethodnik LDP), imali prilično dobre odnose. Čak nam je tada Koštunica govorio da je taj partnerski odnos primer kako dve ideološki različite partije mogu prisno sarađivati zarad viših interesa. Taj „ton“ je još više došao do izražaja kada je Goran Svilanović lagano preuzimao inicijativu u GSS. Politički odnosi su danas neuporedivi sa onim starim, ne samo u mogućnosti partnerskog odnosa DSS i LDP zarad nekog „višeg cilja“. Činjenica da su radikali i dalje najveća partija u Srbiji, potvrdila je sumnje da 5. oktobar ipak neće biti „nulti čas“ istorije, kada će Srbija krenuti iz početka, već da će nasleđe devedesetih biti trajno upisano i u budući kod ove zemlje. Takva politička distorzija najavila je čak i mogućnost da Srbija relativno brzo dobije perverzni dvopartijski sistem (DS i SRS), u kojem očigledno nema mesta za DSS. Bar ne kao nezaobilaznu vodeću stranku.
U tome je „jadac“. Koštunica već dugo ne vlada na osnovu harizme ili broja glasova, već na osnovu „koalicionog kapaciteta“ kao fraze za položen ispit iz tehnologije vlasti. Iako treća partija po snazi, i mada ima manje ministara nego DS, DSS ipak daje ton ovoj vladi. Nova Tadićeva pobeda na predsedničkim izborima, promenila bi, doduše ne dramatično, taj „ton“, posebno jer DSS već dugo nema pravu izbornu pobedu, a što „koalicioni kapacitet“ ne može baš večno da kompenzuje. Čak se čini da, što se tiče Tadića, između podrške i bojkota od strane DSS, i nema nekakve bitne razlike. Legitimitet pobede je jedino što Koštunica može da ponudi Tadiću, jer praksa je pokazala da vlast osvojena uz bojkot nekog od relevantnih brzo završi u novim izborima. Samo što ni sada bojkot DSS, bez radikala, ne bi bio mnogo relevantan. Ako bi se u igru vratio i famozni „šesti princip“ (premijer iz DSS, predsednik iz DS), ni to ne bi mnogo pomoglo Tadiću. Iz prostog razloga što Koštunica, čak i kad bi iskreno hteo da podrži svog partnera, nema birače za koje može da garantuje. Bez podrške Velje i Palme, snaga DSS se opasno strmoglavljuje ka snazi G17 Plus. Koštunica sigurno ni celu DSS ne može da ubedi da glasa za Tadića, a kamo li sve pristalice ova dva srpska „domaćina“. Posebno kad oni smatraju da izbori i Kosovo ne idu jedno s drugim. Bar ne sad.
Ako bi radikali bojkotovali predsedničke izbore, a da se zauzvrat raspadne vladajuća koalicija i DSS napravi pakt s njima, to bi bila koalicija u kojoj bi DSS mogla da računa sigurno na ministarstva vera, obrazovanja, pa možda i sporta i omladine, ali u kojoj se radikali verovatno ne bi ponašali samo kao izvođači teških parlamentarnih radova, prepuštajući „visoku politiku“ mirotočivoj DSS. U stvari, možda bi i pristali ako bi imali garancije (i u tehnologiji izbora) za svoj primarni, ali realno postavljeni cilj – da pobede u trci za gradonačelnika Beograda. Šanse Aleksandra Vučića da pobedi bilo kojeg kandidata DS ili DSS, na ovim izborima sigurno nisu manje od šansi da Tadić još jednom pobedi Nikolića. Ruku na srce, Beograd i nije nepodnošljiva žrtva za DS, ako to znači izlazak radikala na predsedničke izbore, kada bi bojkot DSS svi jedva dočekali, jer takva je inercija „dvopartijskog sistema“. Uostalom, radikali nikada nisu bojkotovali izbore, pa bi im ta doslednost sad dobro došla.
U igri su i „jadac“ i „Elmer“. Pozivanja na Kosovo, u (para)političkoj zemlji koja liči na Looney Tunes, u najmanju ruku zvuče nemoralno.