Žrtvovani ili junački poginuli

Pomen tim istim pokojnicima, na istom mestu, održan je i 24. marta ove godine, dakle na desetu godišnjicu početka intervencije Alijanse na odabrane vojne ciljeve na teritoriji tadašnje SR Jugoslavije/Srbije.

SEĆANJA GENERALA GORDIĆA

U međuvremenu, komandant 250. raketne brigade protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije, brigadni general dr Miodrag Gordićsvoja je sećanja i viđenja oružane intervencije o kojoj je rečizložio u intervjuu magazinu „Odbrana“, pa je rekao i sledeće: „Nažalost, kako to u ratu biva, žrtve su neminovne. Na borbenim zadacima je poginulo dvadeset osam oficira, podoficira i vojnika. Njih nikada nećemo zaboraviti, ni članove njihovih porodica, koje smatramo našim pripadnicima…“ I oni su bili pretežno mladi ljudi; i oni su živote izgubili na radnom mestu; i na njihovo su spomen-obeležje polagani venci i održavani pomeni takođe u prisustvu civilne i vojne vlast koju su reprezentovali ministar odbrane Dragan Šutanovac, načelnik Generalštaba general-potpukovnik Miloje Miletić, komandant Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane general-potpukovnik Dragan Katanić, i drugi vojni zvaničnici hijerarhijom naniže.

Ovde se nameću neka delikatna pitanja koja zadiru i u bolno polje roditeljskih (rodbinskih) osećanja. Ključno je pitanje sa spomenika iz parka na Tašmajdanu: zašto su ti mladi ljudi izgubili živote? Ko je odgovoran za te izgubljene živote? Ima li sličnosti u pogibijama 16 radnika RTS-a i 28 pripadnika 250. raketne brigade? Kakav (oficijelni i privatni) tretman imaju njihova usmrćenja? Može li se tu povući simetrala, ili su njihove smrti, svemu uprkos, asimetrične?

UPORNA MAJKA ŽANKA

Rodbina 16 stradalnika s Televizije, predvođena hrabrom i upornom gospođom Žankom Stojanović, majkom pokojnog Nebojše, javno je postavila rečeno pitanje valjda onog istog trenutka kada je zgrada RTS-a pogođena i ponavlja ga do dana današnjega: ko je odgovoran za smrt njihove dece, odnosno drugih članova njihovih porodica? Vlast na svim nivoima državne stratifikacije vešto i dugo manevriše izbegavajući odgovore, da bi se ipak našao Pedro u liku Dragoljuba Milanovića, ondašnjeg direktora RTS-a, koji je osuđen na 10 godina robije zbog „nepreduzimanja odgovarajućih mera za premeštanje ljudi i tehnike RTS-a na rezervni položaj“, na koji je način i „odgovoran za pogibiju 16 radnika RTS“! Kad bi se i prihvatilo „obrazloženje“ da se odgovornost nalazi samo na nivou Televizije, nije valjda da je u ovom golemom zlu nevin, recimo, ondašnji urednički tim u sastavu Milorad Komrakov, Dušan Vojvodići Tatjana Lenard. Ali, na toj se ravni odlučivanja ne nalazi odgovor na pitanje „zašto“, pa ga tu ne treba ni tražiti, niti se tu nalaze glavni krivci za smrt ovih ljudi.

Ne malo je tragova koji nas vode na glavne adrese odgovornosti i krivice. Advokat Srđa Popović(navodeći izvor) piše da je Ričard Holbruk, prilikom svog poslednjeg susreta sa Slobodanom Miloševićem, što će reći uoči intervencije Severnoatlantskog pakta, upitao vrhovnog (rato)vođu „Da li ste svesni šta sada sledi?“, a da mu je ovaj i ne trepnuvši hladno odgovorio „Da, vi ćete nas bombardovati“. U knjizi Zorana Janića „Tišina u Aberdarevoj“ nalazi se gomila relevantnih podataka koji su na tragu potpunog rasvetljavanja tragedije u Aberdarevoj. Javnosti koja hoće to da čuje poznato je da je Aleksandar Bakočević- koga je Miloševićuoči NATO-intervencije unapredio u aktivnog generala i instalirao na mesto načelnika Uprave za moral u tadašnjoj vojsci, to jest u šefa svog agitpropa – samo dan pre nego što će rakete biti lansirane na zgradu Televizije, razgovarao u Požarevcu sa gazdinim sinom Markom „o sutrašnjem napadu“ i tom prilikom su se složili da će žrtve biti zanemarljive u odnosu na propagandnu korist“!

SVEDOČENJE PUKOVNIKA ĐOROVIĆA

Ne manje je bitno svedočenje potpukovnika Lakića Đorovića. To je posebno opora i duga priča u koju je Đorovićumešan „po naređenju“ kao saradnik u Odeljenju za propise tadašnje Pravne uprave Ministarstva odbrane tako što je pripremio „stručno mišljenje“ koje je od tog Ministarstva tražio tadašnji istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Vučko Mirčić, a u „kontekstu suđenja“ direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću, koncem juna 2001. Ukratko, na temelju „službenih zabeležaka“ „ovlašćenih lica organa bezbijednosti“, u koje je on imao uvid, potpukovnik LakićĐorovićnedvosmisleno tvrdi da je „vojni i državni vrh bio upoznat da će NATO bombardovati zgradu RTS…“

Iz svega sledi: radnike RTS-a žrtvovala je tadašnja vlast sa Miloševićem na čelu zarad propagandne obmane. I to su morali znati svi iz vođinog bliskog okruženja, a to će reći i Aleksandar Vučić, onovremeni ministar za informisanje. Kao što im je moralo biti jasno da je RTS u Briselu bio stavljen na listu legitimnih vojnih ciljeva Alijanse.

Međutim, 28 poginulih iz 250. raketne brigade i zvanično, a biće i privatno imaju sasvim drugačiji tretman: u intervjuu generala Gordića stoji da je to“jedinica sa bogatom tradicijom, ovenčana Ordenom narodnog heroja…“, što će reći da su i njeni mrtvi pripadnici kao heroji „život darovali otadžbini“. Nikome iz državne i vojne nomenklature ne pada na pamet da javno progovori o tome da su tih 28 uniformisanih mladih ljudi (i ne samo oni, nego i svi ostali) žrtvovani u besmislenom sudaru sa najsofisticiranijom ratnom tehnikom današnjeg sveta, a sve zarad ostvarenja sumanutih ideja „vrhovnog komandanta“ i onih koji su iz udobne pozadine gurali vođu u sve dublji glib.

LICEMERJE VLASTI

Kako stvari stoje, izgleda da ni osam i po godina posle rušenja Miloševićevog režima nema mnogo nade da bi se ovakav pristup NATO intervenciji i žrtvama koje je ona izazvala, mogao promeniti i još manje da bi se mogao ponuditi oficijelni odgovor na krucijalno pitanje zašto su ti ljudi poginuli. Jer, kad bi se na taj, zvaničan način obznanila istina o Aberdarevoj i uopšte o Kosovu i intervenciji Alijanse odmotalo bi se srpsko ratno klupko i s ostalih ex-yu (raz)bojišta. Dakle, sasvim je izvesno da će se i i nadalje svake godine u martu i aprilu davati pomen žrtvama u Aberdarevoj, kao i do sada. Ali, ako je većiluzorno očekivati ikakve promene u smislu da bi vlast priznala da su ovi ljudi žrtvovani u sulude svrhe, makar bi se mogle učiniti promene prilikom odavanja pošte tim žrtvama tako što bi njihova rodbina ubuduće uskratila prisustvo vlasti tom činu. Jer, učešće delegata vlasti u tom činu prvorazredno je licemerje.