Argentinski veliki prasak

U vreme kada se suočavamo sa tako velikim izazovima ne treba potceniti značaj navedenog koraka ne samo za Argentinu, već i za druge države, čiji lideri pažljivo sagledavaju zaključke koji bi mogli da im pomognu da se izbore sa ekonomskim nedaćama na sopstvenom terenu. Kao posledica lošeg upravljanja Argentina, već decenijama, beleži loše rezultate. Prethodni sazivi vlade nastojali su da izbegnu teške odluke o primeni adekvatnih mera i skretali su pažnju sa suštinskih pitanja uspostavljajući nedovoljnu kontrolu. Takav pristup imao je za posledicu loše raspoređene resurse, što je umanjilo moć Argentine da podigne nivo deviznih rezervi. Takođe, nedavni pad cena robe dodatno je pogoršao situaciju, imajući u vidu da je tako nizak ekonomski rast, uz povećanu inflaciju, produbio siromaštvo i uzdrmao finansijski sistem. U teoriji, vlade koje se nađu u takvoj situaciji, imaju na raspolaganju pet opcija da obuzdaju krizu, osnaže rast i pokrenu „poluge zapošljavanja“. Prvi recept podrazumeva korišćenje finansijskih rezervi i bogatstva stečenih u vreme kada je ekonomija bila u boljem stanju. Drugi izlaz je pozajmica od stranih i domaćih kreditora, treća mera znači smanjenje troškova u javnom sektoru, uz istovremeno davanje podsticaja razvoju privatnog sektora, dok se četvrta i peta mera odnose na nametanje većih poreza i taksi, te upotrebu mehanizma cena da se ubrza prilagođavanje pojedinih sektora ekonomije uslovima koji postoje u drugim zemljama.

Valjano planiranje i postepena primena navedenih pet modela mogli bi ne samo da pomognu da se prevaziđu ekonomski i finansijski problemi, već i da se stvore uslovi za uspostavljanje bržeg rasta, otvaranje novih radnih mesta i stvaranje finansijske stabilnosti na dugoročnom nivou. Na taj način bi se, takođe, smanjilo siromaštvo stanovništva, zaštitile „najranjivije“ socijalne grupe i postavili temelji za bolji život budućih generacija. Ipak, u praksi vlade se neretko suočavaju sa preprekama za delotvorno sprovođenje takvih mera. Ukoliko se ne posveti dovoljno pažnje uglavnom nastaju dva problema koji u kombinaciji guraju ekonomiju u ponor. Prva teškoća nastaje kada specifični faktori sprečavaju državu da se prilagodi novonastalim okolnostima. U tom kontekstu, postoji opasnost da oni koji kroje politiku nemaju na raspolaganju dovoljno resursa, ili da kreditori ne žele da daju pozajmice. Istovremeno, potrebna je obazriva primena fiskalne konsolidacije, kako bi se ostvario zadovoljavajući ekonomski rast. Drugi problem odnosi se na tajming, odnosno potrebno je da se vlade postaraju da preduzimaju važne korake odgovarajućim redom. Dakle, delotvorna primena podrazumeva uzimanje u obzir pet ključnih obeležja ekonomskih i finansijskih odnosa, uključujući ne samo „sporedne efekte“, već i aspekte koji se odnose na privatni sektor. Takođe, treba voditi računa da reforme koje se sprovode doprinesu uspostavljanju snažnog, održivog i sveobuhvatnog rasta.

Pristup koji zagovara Makrijeva vlada predstavlja istorijski izuzetak od navedenih pravila. Naime, Makri je započeo mandat „velikim praskom“, objavljujući krajnje rizičnu strategiju u kojoj se prednost daje liberalizaciji domaćih cena i ukidanju kvantitativnih kontrola, dok je pet mera, koje bi podrazumevale valjano vođenje ekonomije i finansijsku pomoć, stavljeno u drugi plan. Takvi primeri su retki u istoriji. Većina vlada je oklevala da preduzme korake poput Argentine, naročito kada je reč o liberalizaciji, i obično su slične metode primenjivane tek nakon davanja „finansijskih injekcija“ ekonomiji. Stoga, da bi se argentinska ekonomija osnažila potrebno je da Makrijeva vlada brzo reaguje kako bi dobila odgovarajuću finansijsku pomoć iz inostranstva, unapredila domaće resurse i pokrenula dublje strukturne reforme. Ukoliko to bude ostvareno, odvažna ekonomska strategija Argentine postaće model za druge države, i u sadašnjosti i u budućnosti, ali u slučaju neuspeha ostale zemlje će postati još nevoljnije da sprovedu liberalizaciju ekonomije , što će izazvati još veću konfuziju u svetu.