Biti eksploatisan danas je privilegija

Priča o sindikatima koja ima prođu kod prostodušnih ljudi predstavlja krajnje pojednostavljenje uz dosta iskrivljenja većine važnih pitanja o aktivizmu i organizovanju radnika. Po toj priči, radnički aktivizam isključivo zavisi od onih koji vode sindikate. Kad bi oni znali i hteli da povedu radnike i da stvore borbene sindikate, mnoga radnička prava bi se ostvarila. Ali, sindikalne vođe ili ne znaju ili neće da to učine, a jedino što oni hoće da je da zadrže svoje položaje u sindikatima i privilegije koje proističu iz tih položaja. Da za trenutak zanemarimo sve naivnosti oko lakoće organizovanja borbenih radničkih sindikata, pa da se orijentišemo na pitanje sindikalnih privilegija, utoliko pre što je pitanje tih privilegija ključno mesto u olajavanju sindikata (ili „finije“ rečeno, u spinovanju).

Dakle, da li je tačno ili, ako hoćete, koliko je tačno često mišljenje da funkcije u sindikatu nose mnoge privilegije i da stoga sindikalni funkcioneri nastoje da po svaku cenu sačuvaju svoj položaj, a time i privilegije? Da li se i u sindikatima, a ne samo u političkim organizacijama i institucijama rimuje vlast-mast-slast-čast?

Privilegije su danas toliko uobičajene, pa je čudno kad neko nema privilegija a nalazi se na mestu na kojem su privilegije normalna pojava. Privilegije su postale deo svakodnevice, česte su i nekako smo na njih prilično oguglali. Ta normalizacija privilegija donela im je moralnu neutralnost. Sve više smo moralno iniferentni kako prema onima koji imaju tako i prema onima koji daju privilegije. Šta, uostalom, reći o privilegijama kada je danas radni odnos postao privilegija. Svedoci smo neverovatnog apsurda, danas je privilegija biti eksploatisan! No i pored toga, političari, mediji, ali i sami sindikati dižu moralnu paniku povodom stvarnih ili izmišljenih sindikalnih privilegija.
O sindikalnim privilegijama drame: 1) tabloidi u gotovo redovnim vremenskim intervalima a po prirodi svog „posla“ ili po zahtevu političkih i privrednih moćnika; 2) „ozbiljni“ mediji povremeno u „prigodnim“ prilikama ili po zahtevu političkih i privrednih moćnika; 3) politički i privredni moćnici kako bi urušavali ugled sindikata i smanjivali poverenje radnika i opšte javnosti u sindikate (posebno u situacija najave većih protesta, štrajkova, demonstracija); 4) o sindikalnim privilegijama drame i sami sindikati – nereprezentativni o privilegijama reprezentativnih sindikata, ali i na nivou firme sindikati koji su u međusobnom sukobu pripisuju oponentima kolaboraciju sa vlasnicima i menadžmentom firme, a radi privilegija…

U svemu tome nije važno šta je tačno, a šta nije tačno, važno je buditi sumnju, važno je nagovestiti da tamo gde dimi ima i vatre, da se ne bi o tome pričalo da tu nema nečega, da možda sindikalne privilegije i nisu tolike, ali ih ima… Tako čujemo besmislice o „sindikalnoj industriji“, o tome da poslodavci iz svog profita izdvajaju jedan posto na ime sindikalne članarine zaposlenih i to uplaćuju na račune sindikalnih organizacija… „Srbija ima 20.000 sindikata, i isto toliko sindikalnih lidera! Borci za radnička prava, ako ništa drugo, znaju bar dobro da se izbore za svoja.“ (Večernje novosti, 6.3.2011). Miša Brkić kaže na Peščaniku (15.1.2014.) „Dakle, Srbija ima 24.000 sindikata, mada jedan od sindikalnih vođa tvrdi da ih ima – 26.000. Ako se pretpostavi, po minimalističkoj računici, da u svakom od tih sindikata ima (samo) 5 stalno zaposlenih (sekretarica i četiri funkcionera na „stalnom radu“), ispada da više od 100.000 ljudi radi u – sindikalnoj industriji.“ Dragoljub Rajić u Blicu (27-1-2014) kaže o sindikalnim liderima: „Zaštićen si čak i ako ne radiš ništa. Čim osnuješ sindikat, od poslodavca imaš pravo da tražiš prostor i službeni automobil. Gotovo svaki predsednik sindikata obavlja i funkciju člana različitih upravnih ili nadzornog odbora. Po tom osnovu, na osnovnu zaradu od oko 100.000 dinara mesečno dobijaju po dodatnih 45.000 dinara“.

Dragoljub Simonović (svojevremeno direktor JP Železnice Srbije) nakon zahteva sindikata železnice za njegovu smenu, ustvrdio da je železnica odvajala milion i po evra godišnje za rad 28 sindikata. „Od toga, milion evra ide samo za troškove sindikalnih rukovodilaca. To su dinarske i devizne dnevnice, hotelski apartmani, ručkovi, večere… Ovo su troškovi iz 2012. godine, dok u 2013. toga nema. Ranije rukovodstvo odobrilo im je ove troškove, kolektivnim ugovorom dodeljene su im benificije kakve nema niko u državi.“ (sajt Politike, 8.2. 2014.) „U Ujedinjenom granskom sindikatu „Nezavisnost“ tvrde da nereprezentativni sindikati opstaju isključivo zbog interesa pojedinaca, najčešće predsednika koji po zakonu dobija plaćene sate i kada ne radi, a može i da se neregistrovano bavi trgovinom i raznim poslovima, a da ne plaća porez.“ (RTS, 12.2.2011). Posebno se pisalo o privilegijama sindikalnih lidera u JP Železnice Srbije, „Lasti“, policiji, Kliničkom centru Srbije, GSP, IMT… Videti, na primer, tekst „Žuti sindikati pod crvenim barjakom (Politika, 14.9.2013.) u kojem se govori o sukobima u Kliničkom centru, ali se daje i jedan, kako se to tada komentarisalo, pravi sindikalni odgovor koji je izneo Ljubisav Orbović – da je jedina privilegija sindikalaca u preduzećima, to što ne mogu da budu otpušteni zbog onoga što govore i rade. No, poslodavci su se potrudili da to danas sve manje biva tačno! Blic je u nekoliko navrata pisao o enormnim primanjima sindikalnih lidera, na šta je jedan sindikalac odgovorio: Iz njihovih usta u božije uši!

Na kraju treba reći da ako privilegija ima, a ima ih, o tome nema sumnje treba pisati; ako se privilegije lažno uvećavaju, ako se izmišljaju, onda i o tome valja pisati, a laži demantovati. Napokon, javna vidljivost (famozna transparentnost) rada i benefita sindikalnih statusa je prilična brana svakom spinovanju.

Ne treba zaboraviti ni privilegiju sindikalista u Juri, oni imaju čast da se bore za radnička prava. Zar to nije privilegija?

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma www.sindikalizam.org