CBAM kao novi rizik za srpsku privredu: Trošak od tri milijarde evra godišnje od 2030. godine

Prihvatanjem CBAM-a rizikuje se da Srbija postane „energetsko ostrvo“ u Evropi, čime bi se ugrozilo dalje poslovanje EPS-a, s obzirom na to da bi se svaki megavat električne energije izvezene iz Srbije u EU dodatno naplaćivao od 60 do 70 evra, rečeno je na predstavljanju izveštaja „Klimatsko – energetska tranzicija Srbije i javne finansije: hoće li CBAM biti okidač promena?“ koji je napravio Fiskalni savet.

Ulaskom Srbije u EU ETS, prema trenutnim pravilima, od 2030. godine stvorio bi se trošak od oko tri milijarde evra godišnje, što bi u praksi značilo poskupljenje struje za domaćinstva bar duplo više nego sada, a to bi bilo ekonomski i socijalno neodrživo.

Uvođenjem domaćeg poreza za električnu energiju po modelu za druge industrijske proizvode bila bi takođe veoma skupa opcija i koštala bi EPS oko 1,2 milijardi evra u 2030. godini, što bi opet zahtevalo poskupljenje struje za domaćinstva za više od 50 odsto.

„Najbolje rešenje bi bio ulazak u EU ETS, ali isključivo ukoliko Srbija dobije značajne ustupke, odnosno prelazni period bez plaćanja do 2030. godine, zatim dobijanje 80-90 odsto besplatnih emisionih dozvola i rok za puno prilagođavanje od oko deset godina“, naveli su iz Fiskalnog saveta.

S obzirom na to da će se Bosna i Hercegovina, kao i Severna Makedonija suočiti sa istim problemima, bilo bi dobro razmotriti opcije za zajednički nastup prema EU.

Prema izveštaju Fiskalnog saveta, malo je verovatno da će Srbija ispuniti svoje ciljeve za smanjenje gasova sa efektom staklene bašte u okviru Pariskog sporazuma do 2030. godine, kao i plan INEKP-a o 30 milijardi evra ulaganja do 2030. godine.

,,Kada se radi o Evropskoj uniji važno je spomenuti Sofijsku deklaraciju prema kojoj se Srbija obavezala da će svoje politike usklađivati sa klimatskim politikama Evropske unije. Nažalost, u praksi je vrlo malo toga postignuto. Rezultati Srbije u ovoj oblasti su prilično skromni. Tako da se sa punim pravom može sumnjati da će ciljeve, koje je Srbija deklarisala u tom drugom nacionalno utvrđenom doprinosu iz 2022. godine, ostvariti. Taj cilj je podrazumevao smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte za tri odsto u 2030. u odnosu na 1990. godinu. Srbija je od 2010. do 2023. godine uspela da smanji emisiju gasova, sa efektom staklene bašte, za samo 3,4 odsto. To znači da bi, ukoliko želi da ispuni deklarisani cilj, u narednih pet godina morala da postigne smanjenje emisija za nekih 10 odsto u odnosu na sadašnje stanje.
Koliko su ovi ciljevi teško ostvarivi pokazuje činjenica da se u periodu koji je dva i po puta kraći moraju ostvariti gotovo tri puta veći rezultati u smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte. Da bi Srbija, po ispunjenju svojih međunarodno preuzetih obaveza, uspela da uhvati korak sa klimatskom i energetskom politikom Evropske unije, neophodno je da ova pitanja postanu prioritet Vlade Republike Srbije.“, izjavio je Blagoje Paunović predsednik Fiskalnog saveta.

Da bi se izbegli rastući fiskalni i ekonomski troškovi zaostajanja u zelenoj tranziciji neophodno je brzo uspostavljanje sistema za monitoring, izveštavanje i verifikaciju (MRVA), kao i uspostavljanje sistemskih operativnih i administrativnih kapaciteta za efikasnu realizaciju ključnih projekata u energetskom sektoru.

Budućnost EPS-a, kao i energetska bezbednost zemlje biće neizvesni ako se energetska tranzicija ne shvati kao politički prioritet. To se odnosi i na konkurentnost srpskih proizvoda na EU tržištu, kao i gubitak kredibiliteta u očima međunarodne zajednice i investitora.

Trošak CBAM-a bi od umerenog nivoa u 2026. godini porastao na 150-200 miliona evra na godišnjem nivou u 2030. godini za izvoz gvožđa, čelika, aluminijuma, đubriva i cementa.

Predlog iz strateških dokumenata Vlade i Nacrt Zakona o porezu na emisije, koji se trenutno nalazi u fazi javne rasprave, predstavlja racionalan pristup i predlaže se da se sa naplatom krene od 2027. godine sa cenom od četiri evra po toni ugljendioksida, koja bi do 2030. godine postepeno porasla na 40 evra po toni CO2.

Ovakva mera bi do 2030. godine mogla da donese oko 220 miliona evra prihoda u budžet Srbije.

,,Moguće je da porez na ugljenik bude tretiran kao opšti prihod, što bi onda značilo da Vlada taj prihod može da troši na šta god želi, u skladu sa prioritetima, za prosvetu, zdravstvo, bilo šta. Argumenti koji govore u prilog ovom pristupu pre svega se tiču budžetske fleksibilnosti, i to je za neke države bitno. Ono što je loše kod ovog pristupa je što se gubi direktna veza između ekoloških politika, zbog kojih i uvodimo taj porez. Ima primera u praksi gde se uvede porez na ugljenik, pa se u ekvivalentnom iznosu smanje neki drugi porezi, kao što je porez na rad ili porez na kapital. Time se omogućava da se spuste neki drugi porezi, koji onda pozitivno deluju na privredni rast. To je u skladu sa hipotezom koja se u teoriji naziva hipoteza dvostruke korisnosti. Imamo ekološku korist, tu je pretpostavka da samim uvođenjem poreza mi destimulišemo delatnosti i aktivnosti koje imaju visoke emisije, a zatim je tu i ekonomska korist u smanjenju drugih poreza koji bi dale podsticaj privrednom rastu. Međutim, empirijska istražvanja kažu da se to retko dešava. Barem u polovini slučajeva se to nije desilo i pitanje je da li Srbija treba da ide tim putem. Jedno vrlo jednostavno rešenje za upotrebu poreza na ugljenik jeste da se sve što se prikupi vrati domaćinstvima. Problem sa ovim sistemom je to što nije efikasan u ostvarivanju svih drugih ciljeva, zbog kojih uvodimo ovaj porez i svodi se na socijalna pitanja, a sa emisijama opet ostaje samo onaj efekat – povećali smo cenu i očekujemo da se tržište samo prilagodi“, izjavio je Slobodan Minić, specijalni savetnik u Fiskalnom savetu.

Ako želimo da prikupljeni novac ne odlazi u potpunosti u budžet EU, neophodno je uvesti domaći porez na emisije ugljenika, kako bi se ova sredstva zadržala u Srbiji. Prihode od poreza, prema mišljenju Fiskalnog saveta, najbolje bi bilo utrošiti na projekte energetske tranzicije, dekarbonizaciju privrede i zaštitu energetski ugroženih građana.

Projekat „Danasova škola novinarstva“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.