Čekajući čudo

Ti procesi su potpomognuti i imaju punu podršku vlasnika kapitala. Radnici, radnička klasa, organizacije koje su na strani sveta rada – ćute i čekaju da se čudo desi.

* * *

Sindikalna orijentacija isključivo na zaposlene radnike u tzv. realnom sektoru (primarni plus sekundarni) je na izdisaju u meri u kojoj je sam realni sektor izložen snažnoj redukciji. Orijentacija, u stvari prinudna orijentacija, na zaposlene radnike u tzv. javnom sektoru je dugoročno takođe na izdisaju. Privatizacija javnog sektora, odnosno njegova kontinuirana redukcija, istovremeno redukuje socijalnu bazu sindikata. Ovim procesima (nestajanje realnog sektora i privatizacija javnog sektora) prethodi, ali ga i redovno prati, proces svekolike (asocijalne) individualizacije. Relativno nezavisno od navedenih faktora, javlja se i prekarizacija rada i radničkog života koja sinergetski dopunjava uticaj prethodno naznačenih faktora na slabljenje i nestajanje sindikata. Ova četiri objektivna faktora redukuje članstvo sindikata na ostatke javnog sektora. Pored njih postoje još dva subjektivna faktora koji utiču na desindikalizaciju i slabljenje sindikata: prvo, u privatnim firmama ne postoji sloboda sindikalnog organizovanja, sindikati su glasno ili prećutno – zabranjeni i drugo, sve je prisutnija demotivacija radnika za članstvo u sindikatima.

Smanjenje i nestajanje realnog sektora, smanjenje broja zaposlenih radnika, kao i privatizacija javnog sektora, čine objektivne, strukturne uzroke desindikalizacije, odnosno smanjenja broja članova sindikata i promene strukture sindikalnog članstva. Ukidanje slobode sindikalnog organizovanja u privatnim firmama spada u red političkih činilaca modernog antisindikalizma koje se na različite načine prikriva od strane hegemonijske politike (država ćuti) i o kojoj sindikati ćute iz nejasnih razloga. Sindikati nekako i opstaju u privatizovanim firmama (osim u medijima gde su gotovo po pravilu zabranjeni), ali gotovo da ih nema u novoosnovanim privatnim preduzećima. Prekarizacija rada i radničkog života koja načinje socijalnu strukturu društava kao što je naše, proizvodi prvenstveno individualistička nastojanja da se izađe iz prekarizacije ili, najčešće, na suprotnoj strani – fatalističko mirenje sa prekarnom sudbinom. Znatno su ređa, ali ne i beznačajna nastojanja da se inicira i vodi kolektivna akcija. Ovaj aktivistički naboj uglavnom se javlja kod radnika srednjeklasnih pozicija, ili onih koji su težili ka tim pozicijama. Proces individualizacije, koji je neoliberalni kapitalizam ubrzao i maksimalno proširio, takođe spada u strukturni uzrok desindikalizacije jer u osnovi demotiviše radnike i odbija ih od sindikata, kao i od svake kolektivne akcije. U uslovima nametnute sveopšte konkurencije svaki drugi je konkurent, pa i protivnik, a ne drug i sapatnik u odbrani grupnih i zajedničkih interesa. U kulturi rata sviju protiv svih ne vidi se mesto za bilo kakav sindikat. Opadanje interesa radnika za članstvo u sindikatu, demotivacija, a verovatno i promena strukture motiva – spada u subjektivne razloge desindikalizacije i promene socijalne baze sindikata i u krajnjem promene sindikalnog identiteta.

Možda nabrojanim faktorima desindikalizacija i slabljenja sindikata valja dodati još dva, prilično specifična faktora. Jedan je bezan za tzv. žute sindikate koji zbog dilova sa vlasnicima preduzeća, faktički slabe sindikalizam i predstavljaju svojevrsni vid desindikalizacije. Drugi, faktor se odnosi na jednu prateću pojavu sindikalne pluralizacije. Reč je o odsustvu minimalnog akcionog dogovora između sindikata, tj. o pojavi netolerantnosti između sindikata, pa i međusindikalnih sukoba. Ovaj faktor svakako vodi ka slabljenju sindikalizma, a posredno utiče na proces desindikalizacije. Nabrojani razlozi teret sindikalizacije svaljuju na pogurena leđa sindikalnih vrhova (na vođstva sindikalnih centrala) koji su prinuđeni na radikalne promene temeljnih sindikalnih struktura sindikalnog članstva. Istovremeno ta „situacija“ traži međusindikalno mirenje i preduzimanje zajedničkih aktivnosti. Ali, za sada sindikalni lideri i ljudi oko njih ćutke posmatraju kako im se osipa članstvo (i članarina). Ćutanje i pasivnost ne donosi promene povoljne po sindikate, već obratno.

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma; www. sindikalizam.org

Treći sindikalni forum 18. novembra

Tema Trećeg sindikalnog foruma koji organizuju Centar za razvoj sindikalizma i Fondacija Fridrih Ebert (biće održan 18. novembra) glasi: „Sindikati spram sve šire prekarizacije rada i radničkog života (Rad sve nesigurniji a život sve neizvesniji)“. Uvodna izlaganja na forumu imaće dr Miroslav Ružica, Srećko Mihailović i dr Zoran Stojiljković. Na Forumu će učestvovati i dva gosta iz Zveze svobodnih sindikatov Slovenije, Goran Lukič i Boris Perš. Iz sadržaja rasprave objavićemo seriju tekstova na temu „Prekarizacija rada i slabljenje sindikata“.