Čiji je ovo uspeh?

Ukidanje viza obećano nam je za 19. decembar ove godine i to je za građane Srbije velika dobit, ali nije veliki uspeh, ma šta okolo pričali političari svih fela, uključujući i one koji su zaslužni za to što smo dosad bili u nekoj vrsti evropskog tora. Ma šta pričali alavi na što reprezentativnije učešće u podeli eventualnog političkog plena. Nema nikakve sumnje da bi vladajuća srbijanska koalicija, koja voli da se busa u svoja evropska prsa (naročito kad joj prigusti), ako nam vize ovoga decembra ne budu ukinute, imala više štete nego što će od ukidanja viza imati političke dobiti. Niti su se oni u ovoj stvari pokazali naročito produktivnim, niti se Evropska unija u istoj stvari pokazala naročito sklona univerzalnim ljudskim vrednostima. Ova je neoročena kazna bila sasvim tanko utemeljena. Više ucenjivačka nego zaštitna. Za njeno ukidanje ne dugujemo zahvalnost baš nikome. Mada naš narod voli da kmeči kako nema para da putuje, a kamoli da tamo preko kupuje, ipak, to osećanje slobode od neprocenjive je vrednosti. Vizni režim je sigurno građane Srbije koštao, i to ne samo u vidu novca izraženog direktnog troška nego i u vremenu, pa i u nervima. Osiromašio ih je i na sve moguće druge načine otežavanjem direktne komunikacije na mnogim ljudskim i profesionalnim nivoima. Mada ih sada neki minimiziraju, mnoge će se dobiti tek videti.

OBUVENI: Dve su se zanimljive vesti susrele prošle nedelje. Možda i neću preterati ako kažem da se taj susret odigrao u onoj narodnoj: dok jednom ne smrkne, drugome ne svane. Zrenjaninska fabrika čarapa Udarnik otišla je u stečaj, a čuveni proizvođač još čuvenijih čarapa „falke“ stigao je na jug Srbije gde će možda proizvoditi svoje nadaleko čuvene čarape. Sad već bivši radnici Udarnika (koja je ovo po redu propala zrenjaniska fabrika?) u Ilustovanoj politici su sa zakašnjenjem sagledavali uzroke svoje planetarne propasti. Slobodana Miloševića su okrivili što (im) je omogućio da svi kradu „od portira do direktora“, što su njihovi majstori počeli da rade po privatnim čaraparama, što su tek sada shvatili kakva se istorijska promena dogodila kad su žene počele da nose pantalone, što ih je iznenadila italijanska konkurencija, što ih je još više iznenadila tehnologija pa su imali „mašinu za pakovanje čarapa, ali nismo imali odgovorajuće kutije. Kada je trebalo da spakuje čarape u kutiju, mašina bi je zgužvala. Tako je plaćano čak 150 radnika koji su pakovali čarape. To je bila ludost“. Da vam kažem, te godine kad su nam Nemci uveli vize, suprotno svim uveravanjima nekih mojih poznavalaca zaštitnih mehanizama tragične srpsko-nemačke istorije, zatekla sam se baš u Nemačkoj. Nećete verovati, tad sam za jednu jedinu marku kupila čarape koje nosim i danas.

POKRIVENI: Ovim privrednim komorama stvarno treba ukinuti privilegiju obaveznog plaćanja doprinosa. Samo u takvim okolnostima setiće se još ponekog posla kojim bi mogle da budu od pomoći i privredi, od koje žive ko bubrezi u loju, i svima nama. Privredna komora Srbije je prošle nedelje promovisala veliku novinu na svome sajtu. Na tom će mestu ubuduće građevinske firme objavljivati ponudu stanova na prodaju širom Srbije, ali stanova sa proverenom dokumentacijom. Dakle, ponuda za sigurnu kupovinu. Građanima Srbije ne treba objašnjavati od kolike je važnosti ovaj posao, ukoliko zbilja potraje i za njih i za građevinsku industriju. U ponudi se već nalazi oko 1.000 stanova. Građevinska industrija, pa i izgradnja stanova, u Srbiji je i dalje u padu. Što nije nikako dobar pokazatelj za privredu u celini. U drugom kvartalu ove godine, vradnost izvedenih radova u Srbiji manja je (u stalnim cenama) za 20,5 odsto nego u drugom kvartalu prošle godine, dok je vrednost ugovorenih radova manja je za čitavih 47,5 odsto. Užas.