Ćulibrk o NIS-u: Potpuno razumem Gasprom i rusku stranu, samo ne razumem nas

„Do sada je Gasprom četiri paketa svojih akcija od nekih 12 odsto preneo na druge svoje ćerke kompanije. Svaki put je država imala pravo preče kupovine, i to kad nisu bile sankcije na snazi još. Samo je postojala opasnost za one kompanije koje imaju većinski ruski udeo. Ni u jednom momentu našoj državi nije palo na pamet da aktivira to pravo. Drugo, u međudržavnom sporazumu postoji jedna odredba koja vam daje za pravo kao jednoj od strana potpisnica da reagujete mimo ugovora ukoliko bude ugrožena energetska bezbednost zemlje“, ukazuje Ćulibrk za N1.

Komentarišući izjavu ruskog predsednika Vladimira Putina da se nada da će Srbija ispuniti vlastite obaveze iz ugovora, Ćulibrk pita zašto se srpsko rukovodstvo, isto ovo koje je bilo na vlasti i 2014. nije pozvalo na odredbe tog ugovora kada je postalo definitivno jasno da Rusija neće izgraditi Južni tok, koji je bio deo celog tog paketa.

„NIS je na neki način poklonjen kao deo jednog šireg paketa koji je trebalo da garantuje izgradnju Južnog toka koji bi Srbiji omogućio dodatne prihode kroz tranzitne takse. Od toga se odustalo. Tog momenta je postao objektivni razlog da vi sednete sa ruskim partnerima i da kažete, ok, ljudi, ovo je bio jedan dogovor, taj dogovor više ne važi. ‘Ajmo da vidimo šta ćemo. Da li ćemo da povećavamo rudnu rentu sa 3 odsto? U Rusiji plaćaju sedam puta veću rudnu rentu. Zašto onda kod nas plaćaju 3 odsto? Opet s druge strane, ja ne mogu da se otmem utisku da je za nas kao građane možda i bilo bolje što 2012. NIS nije bio u državnim rukama, jer ja se plašim da bi NIS-om rukovodio neki novi Mića Grčić koji bi od NIS ostavio razvalinu“, ukazao je Ćulibrk.

Prema njegovim rečima, optimalno bi bilo da smo normalna država, da država preuzme sada većinski deo, da ispravi grešku iz 2008. godine.

Dodaje i da potpuno razume Gasprom i Putina.

„Oni su to kupili, u to su investirali i sada postoji pred njima izbor. Teraju ih da to prodaju. Čak i ako američki OFAC da saglasnost da to bude MOL ili Abu Dabi, nacionalna kompanija, taj novac će verovatno biti uplaćen na neki prelazni račun i biće zamrznut dok traju sankcije. Sad, ja da sam vlasnik i da imam dilemu, da me neko tera da prodam nešto što je jako profitabilno, a da čekam pare za trenutak kada će biti ukinute sankcije, ja bih rekao, ‘prijatelju, pa neću’. Ako čekam pare, znači nemam pare za svo to vreme dok traju sankcije, pa, sačekaću kad prođu sankcije, pa ću onda ja ponovo kao vlasnik da aktiviram rafineriju i ponovo da zarađujem. I pri tome ću da naplatim sve to. Tako da ja potpuno razumem Gasprom i rusku stranu. Samo ne razumem nas“, poručuje.

Ističe da država planira sledeće godine rast privrede od tri odsto i pita na bazi čega.

„Sad je produžen rok za pregovore Gaspromu do 24. marta. Znači da rafinerija stoji do 24. marta. To je jedan ceo kvartal. Ona u industrijskoj proizvodnji učestvuje sa šest posto. Što znači, nema sledeće godine rasta nikakvog industrijske proizvodnje. Čak i ako proradi od aprila. Nema nikakve garancije za to. Jer ako se i postigne dogovor 24. marta i bude rešeno vlasničko pitanje, da se rafinerija pokrene, trebaće bar mesec, mesec i po dana. To nije ono struja-prekidač. Pritisnite, evo, ima struje, nema struje“, navodi.

Na to šta je interes MOL da kupi NIS, kaže da time dobijaju balkansko tržište.

„Kad se priča o MOL, zaboravlja se činjenica da je MOL većinski vlasnik hrvatske INA, koja je imala dve rafinerije i da nijedna od te dve ne radi, jer nema potrebe. MOL ima u Mađarskoj jednu i u Slovačkoj jednu rafineriju, i sa te dve imaju toliko kapaciteta da mogu da podmire potrebe celog ovog tržišta. Njima je interes da kupe ovo tržište“, ocenjuje.

Takođe, ističe da se stalno zaboravlja Petrohemija, koja svojim proizvodima snabdeva i hemijsku industriju, plastike i mnoge druge industrije u Srbiji.

„Bez Petrohemije, bez rafinerije, sve to staje. Čak i ako mađarski MOL kupi NIS i odluči da mu se više isplati da uvozi derivate iz dve svoje rafinerije, imaćemo ozbiljne probleme. Ja ne vidim da iko u ovoj vladi vodi računa o tim posledicama, a to su mnogo veće posledice na dug rok od ovoga, da li ćemo mi uspeti da nekako preguramo narednih nekoliko meseci tako što ćemo se pokrivati povećanim uvozom goriva. Niko ne govori o tome da povećani uvoz derivata košta mnogo više, da mnogo više deviza se iznosi iz zemlje nego kada se uvozi sirova nafta pa se prerađuje i taj novac ostaje ovde. Mi ćemo imati negativan efekat i na platni bilans zemlje, i na devizne rezerve, i na snabdevanje, jer nema fizičkih mogućnosti da se obezbede sve količine koje su potrebne za normalno funkcionisanje i privrede i stanovništva. Ne postoje toliki broj cisterni, ni železničkih, ni drumskih, koje mogu da dovuku u zemlju toliko uvoznih derivata“, poručuje.

Na pitanje zašto mnoge strane fabrike sada napuštaju Srbiju, naročito na jugu zemlje, on kaže da je razlog toga pogrešna politika privlačenja stranih direktnih investicija.

„Još od 2008, kada je to lansirano u vreme Mlađana Dinkića, zbog velike nezaposlenosti, navrat-nanos je donesena odluka da se stimuliše dolazak svih fabrika ovde, svih stranih investitora koji su se častili novcem poreskih obveznika. Ja znam da ima primera da je svako novo otvoreno radno mesto koštalo i sto hiljada evra. Davan je novac za one motače kablova gde nema nikakve dodate vrednosti. Od toga mi kao društvo nemamo nikakve koristi. Naprotiv, u tim fabrikama je plata manja od republičkog proseka. Znači oni prosečna primanja obaraju naniže“, navodi.

Takođe, kako dodaje, svedoci smo da je država izvojila više od milijardu evra da bi pomogla Fiatu da dođe u Kragujevac.

„Pre nekoliko godina je ponovo odrešila kesu i dala 40 miliona evra da se tamo počne proizvodnja električnih automobila. I šta sad imamo? Imamo to da vlasnici Stelantisa neće da povećaju plate zaposlenima iz Srbije, iz Kragujevca, na više od 80 hiljada dinara, što je 650 evra, već dovoze ljude iz Maroka, iz Nepala koji pristaju da rade za 500 evra“, ukazuje.

Kaže i da su sve fabrike koje su otišle bile ovde dok su mogli novcem od subvencija da isplaćuju plate.

„Onog momenta kad je nestalo subvencija, oni zatvore fabriku i pokupe se i odu. A nadležni nisu našli bolji ekonomski model u međuvremenu“, zaključuje Ćulibrk.