Pojedini mediji prenose da je premijer Aleksandar Vučić, ovih dana „u poslednji čas“, osujetio poznatog srpskog trgovca oružjem Slobodana Tešića da izveze kontingent oružja u Liberiju, koja je, kad je kupovina vojnog naoružanja u pitanju, već deceniju i po, najmanje, pod embargom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Premijer je, tvrde ti mediji, sprečio međunarodni skandal, u čijem bi središtu bila Srbija.
Upućenima u ovu problematiku nikako, međutim, nije jasno zašto je premijer Vučić morao da zabranjuje izvoz oružja u zemlju pod sankcijama UN, odnosno gde je u celoj toj priči država koja je jedina nadležna za sve poslove vezane za plasman domaćeg oružja na inostranim tržištima.
Prema važećim zakonskim propisima, koji su su snazi već više od deset godina, naime, Ministarstvo spoljnih poslova je ključno kod izdavanja dozvola za izvoz srpskog oružja. MSP, najpre, preko svojih diplomatskih predstavnika u državama u koje se oružje izvozi proverava tzv. „sertifikat krajnjeg kupca“, na osnovu kojeg se utvrđuju verodostojnost tog kupca i njegove namere. MSP proverava i da li je zemlja koja kupuje oružje pod međunarodnim sankcijama.
Ukoliko MSP, nakon ovih provera, izda saglasnost za izvoz oružja, o tim poslovnim aranžmanima odlučuju Ministarstvo odbrane i MUP Srbije, koji proveravaju vrstu i količinu naoružanja koje se prodaje inostranim državama, pri čemu se vodi računa o tome da li je, i u kojim količinama ako jeste, oružje namenjeno izvozu potrebno našoj vojsci i policiji. Posle svega toga, konačnu dozvolu za izvoz oružja daje ministarstvo nadležno za privredu, koje, opet, ima diskreciono pravo da, na osnovu svoje procene, ne dozvoli prodaju srpskog oružja inostranim državama.
Da li informacija da je premijer Vučić, u poslednji čas, sprečio da Slobodan Tešić dobije dozvolu za izvoz u Liberiju znači da nadležna ministarstva nisu ispunila svoje zakonom propisane obaveze? Ako je tako, onda se radi o ozbiljnom kršenju regulative kojom se uređuje izvoz oružja, što opet otvara pitanje: Šta će nadležni državni organi da preduzmu prema svima onima koji, u ovom slučaju, nisu radili svoj posao i time doveli u pitanje ne samo međunarodni položaj i ugled Srbije nego i budućnost domaće vojne industrije? Jer, da su radili svoj posao, ne bi Vučić morao da interveniše i sprečava međunarodni skandal.
Država je, inače, u minulih desetak godina već sprečavala pojedine Tešićeve izvozne poslove. Najpoznatiji slučaj te vrste je iz 2009, kad je firma „Melvele“, čiji formalni vlasnik nije Tešić, već je on tada bio jedan od njenih direktora, ugovorila izvoz municije velikog kalibra iz čačanske „Slobode“ i „Zastavinog“ pešadijskog naoružanja u Libiju, u vrednosti od oko 50 miliona dolara. Uprkos protestima kragujevačkih oružara, država je zabranila taj unosni posao, zbog činjenice da je Tešić tada još uvek bio „na crnoj listi“ Ujedinjenih nacija.
Već poznat izvoznik
Slobodan Tešić je široj javnosti postao poznat u vreme afere „Orao“ iz 2003, kad je deo oružja, koje je posredstvom njegove tadašnje firme „Temeks“ isporučen Nigeriji, ali je završio u Liberiji, što je izazvalo međunarodni skandal. Nakon te afere, Tešić je stavljen na „crnu listu“ UN, sa koje je pre dve-tri godine skinut, pod javnosti nedovoljno poznatim razlozima. Zastava oružje je godinama posle te afere imala problema sa izvozom svojih proizvoda, što je za posledicu, pored ostalog, imalo i enormna poreska dugovanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
